Na pitanje tužioca zašto je odlučila da svedoči nakon što je ćutala skoro osam godina, ona je rekla: „[da] stavim do znanja da se to zaista dogodilo. Nije mi lakše da pričam o tome danas, ali sam ipak želela da svi čuju o tome”.
U novembru ove godine sam imala priliku da budem učesnica prvog dela programa pod nazivom “Pravda bez pomirenja?”. Da, tu je znak pitanja. Dobro ste primetili. Centralna tema programa jeste da kroz ovu, kao i buduće faze (koje podrazumevaju posete Francuskoj, Srbiji i Kosovu) dođemo do odgovora na pitanje ima li, u postkonfliktnim društvima, pravde bez pomirenja.
Prva stanica – Dahau. Uvek imam neku vrstu moralne dileme da li je u redu radovati se poseti gradova koji su simboli velikih kršenja ljudskih prava, ali je svakako u redu radovati se učenju i širenju znanja o događajima iz prošlosti koji će nam pomoći da bolje razumemo sadašnjost u kojoj živimo i da se ponašamo onako kako bi trebalo, ako se to tako može reći.
A bila sam kul devojče, onako, normala… Sve je počelo sa jednom posetom srcu Srbije, i sa nekim čudnim narodom koji vadi i prodaje bubrege, a živi baš tamo u “prapostojbini” svega što je srpsko (samo još da se Srbi dogovore da li su potekli od Arbanasa ili Slovena).
Zaborav je kod nas verovatno veći problem nego sve ekonomske nedaće. Zaboravljamo kud smo pošli, šta hoćemo, šta volimo, a naročito za šta smo odgovorni. Ta selektivna vrsta zaborava nam se dešava gotovo po pravilu i pred svaki 11. jul kada se u našem društvu otvaraju iste teme i potežu isti argumenti jer ovaj datum nikako da potpuno zaboravimo.
