Danas je 27. februar i čekate da krene voz. Znate gde ste krenuli, javili ste porodici ili prijateljima da putujete, možda su vas i ispratili. Neko vas možda čeka na stanici ka kojoj ste se zaputili. Znate da je put dug i zamoran, ali takođe znate da ćete stići na vaše krajnje odredište.
Da li ste ikada došli u situaciju da se upustite u nešto neizvesno i ludo, uprkos protivljenju vaših bližnjih, želeći žarko da im stavite do znanja da greše? Ja jesam. Mnogo puta. Možda je za to kriv moj inat i moja nestalna priroda, ali sam jako srećna što me je taj inat vodio jer u suprotnom nikad ne bih imala priliku da posetim Kosovo.
Želela sam da ovo pismo počnem sa nekom dozom poštovanja, međutim, kod mene se poštovanje mora zaslužiti, stoga ga počinjem kratkim uvodom u to šta je zapravo Crveni krst i čime se on bavi, s obzirom na to da je više nego evidentno da, Vi, gospodine Fajgelj niste upućeni.
Nismo bili od onih koji su krenuli sa predrasudama. Neki su već bili u Prištini, neki su čuli divne priče od ovih što su bili, a neki prosto nisu imali pojma ni gde tačno idu, ni šta ih tamo čeka. Ja sam iz ove druge grupe. Ali koliko god priča da sam čula, ništa nije moglo da me pripremi na jedno ovakvo iskustvo.
Svoj prvi (samostalni) odlazak u Prištinu verujem da ću pamtiti do kraja života. Leto 2013. i bataljeni autobus Adio toursa (na autobuskoj stanici u Beogradu rekoh sebi: adio živote!) koji vam obećava sve osim udobne vožnje i sigurnog dolaska, prispeo je na stanicu u Prištini oko 17 časova. Stiskajući ceduljicu na kojoj je bila napisana adresa guesthouse-a u koji sam išao, osvrnuo sam se oko sebe i osetio neverovatan strah.
