U noći između 22. i 23. aprila 1999. godine, u 2.06, NATO je bombardovao zgradu Radio-televizije Srbije. Poginulo je 16 radnika – civila koji su ostavljeni bez upozorenja, iako su postojala saznanja da će zgrada biti pogođena. Njihova smrt nije bila kolateralna šteta. Bila je rezultat političke odluke režima Slobodana Miloševića da se propagandna mašina sačuva po svaku cenu – čak i cenu ljudskih života.
Poseta memorijalima iz Drugog svetskog rata i ratova u bivšoj Jugoslaviji Sedmi regionalni kamp Kozarac održan je od 24. do 29. juna u organizaciji Inicijative u Bosni i Hercegovini sa ciljem da se mladi aktivisti iz celog regiona upoznaju i zbliže. Namera kampa je pokretanje dijaloga o teškim temama iz prošlosti među mladim osobama, ali i preispitivanje načina na koji se sećamo žrtava i obeležavamo stradanja. Učesnici su imali priliku da posete memorijale iz Drugog svetskog rata i ratova u bivšoj Jugoslaviji, kao i da se upoznaju sa mladima iz Prijedora i Kozarca.
Posebno pamtim nekoliko spontanih okupljanja na kojima sam učestvovao: protest protiv donošenja Ustava 2006, kada su poslanici u pola noći glasali za Ustav koji nisu stigli da pročitaju; u aprilu 2010. kada se na Trgu slavio prolazak Partizana na final four u Parizu, ponoćni Prajd 2013, i naravno Sedam hiljada.
Krenuli Srbi, Albanci, Nemci i Francuzi u Nemačku i Holandiju. Jeste da zvuči kao, ali nije vic. Zapravo sve nas je tamo odvela zajednička želja da saznamo ima li „pravde bez pomirenja?“.
U novembru ove godine sam imala priliku da budem učesnica prvog dela programa pod nazivom “Pravda bez pomirenja?”. Da, tu je znak pitanja. Dobro ste primetili. Centralna tema programa jeste da kroz ovu, kao i buduće faze (koje podrazumevaju posete Francuskoj, Srbiji i Kosovu) dođemo do odgovora na pitanje ima li, u postkonfliktnim društvima, pravde bez pomirenja.
