Na pitanje tužioca zašto je odlučila da svedoči nakon što je ćutala skoro osam godina, ona je rekla: „[da] stavim do znanja da se to zaista dogodilo. Nije mi lakše da pričam o tome danas, ali sam ipak želela da svi čuju o tome”.
Poslednjih nedelja i dana imali smo često priliku da nam medijski prostor, ali i svakodnevni život, preko našeg najbližeg okruženja, okupira jedna goreća tema – Rezolucija UN-a o genocidu u Srebrenici 1995.godine, čiji su inicijatori Nemačka (zanimljivo kako baš oni) i Ruanda, tamo neka daleka zemlja, ali sigurno da ne valja, čim ovako nešto predlaže i podržava, je l’? Rezolucija je postala inspiracija svakog razgovora, mnogih ljudi, i onih koji su mogli ponešto pametno da kažu na tu temu, ali i onih drugih, koji to i nisu mogli. Kao po običaju, narod je našao novi povod za još jednu međusobnu podelu, i ponovo produbio jaz, između onih koji podržavaju usvajanje gore pomenute rezolucije, i, sa druge strane, onih koji taj, vrlo uopšten dokument, vide kao veliku bruku i sramotu, bačenu na ime srpskog naroda i države Srbije, gde se, kako kažu, Srbi predstavljaju kao genocidan narod (ako uopšte takvo nešto i postoji u rečnicima), i ostale najcrnje stvari.
Ako ste 23. maja izašli na ulicu, sigurno ste naišli na barem jedan bilbord na kome je zajedno sa zastavom i grbom Srbije istaknut slogan „Mi nismo genocidan narod”. Nakon 23. maja ovaj slogan,praćen različitim sadržajem sličnog narativa prisutan je na društvenim mrežama, u medijima i javnosti. Uzrok za nastanak ovog slogana, i svega ostalog što ga je pratilo, bilo je usvajanje rezolucije Ujedinjenih nacija o genocidu u Srebrenici.
Danas je 27. februar i čekate da krene voz. Znate gde ste krenuli, javili ste porodici ili prijateljima da putujete, možda su vas i ispratili. Neko vas možda čeka na stanici ka kojoj ste se zaputili. Znate da je put dug i zamoran, ali takođe znate da ćete stići na vaše krajnje odredište.
Koja je cena laži? U seriji Černobilj, Valerij Aleksejevič Legasov postavlja ovo pitanje sebi i čitavom Sovjetskom Savezu. On ovo pitanje postavlja tvrdom socijalističkom rukovodstvu SSSR-a, narodu koji je toliko navikao na laži, mitove i bajkovite priče da više ne razlikuje san i javu, on ovo pitanje postavlja državi koja broji svoje poslednje dane. Jedna takva država na Balkanu brojala je svoje poslednje dane 1999. godine, a da toga nije ni bila svesna. Država koja je lagala samu sebe, koja je lagala svoj narod, koja je taj isti narod vodila i gurala u samoubilačke ratove, a onda cinično tvrdila da nikada u tim ratovima nije učestvovala. Država koja je bila opijena mitovima, država koja je na najviši pijedestal svojih vrednosti stavila golu silu, represiju, zločin i nasilje nad slabijima.
