U noći između 22. i 23. aprila 1999. godine, u 2.06, NATO je bombardovao zgradu Radio-televizije Srbije. Poginulo je 16 radnika – civila koji su ostavljeni bez upozorenja, iako su postojala saznanja da će zgrada biti pogođena. Njihova smrt nije bila kolateralna šteta. Bila je rezultat političke odluke režima Slobodana Miloševića da se propagandna mašina sačuva po svaku cenu – čak i cenu ljudskih života.
Prva stanica – Dahau. Uvek imam neku vrstu moralne dileme da li je u redu radovati se poseti gradova koji su simboli velikih kršenja ljudskih prava, ali je svakako u redu radovati se učenju i širenju znanja o događajima iz prošlosti koji će nam pomoći da bolje razumemo sadašnjost u kojoj živimo i da se ponašamo onako kako bi trebalo, ako se to tako može reći.
A bila sam kul devojče, onako, normala… Sve je počelo sa jednom posetom srcu Srbije, i sa nekim čudnim narodom koji vadi i prodaje bubrege, a živi baš tamo u “prapostojbini” svega što je srpsko (samo još da se Srbi dogovore da li su potekli od Arbanasa ili Slovena).
Zaborav je kod nas verovatno veći problem nego sve ekonomske nedaće. Zaboravljamo kud smo pošli, šta hoćemo, šta volimo, a naročito za šta smo odgovorni. Ta selektivna vrsta zaborava nam se dešava gotovo po pravilu i pred svaki 11. jul kada se u našem društvu otvaraju iste teme i potežu isti argumenti jer ovaj datum nikako da potpuno zaboravimo.
Pravo na pristup informacijama od javnog značaja u svojoj suštini podrazumeva da svaki građanin može od institucija (organa javne vlasti) tražiti informacije koje su u njihovom posedu.
