Danas je 27. februar i čekate da krene voz. Znate gde ste krenuli, javili ste porodici ili prijateljima da putujete, možda su vas i ispratili. Neko vas možda čeka na stanici ka kojoj ste se zaputili. Znate da je put dug i zamoran, ali takođe znate da ćete stići na vaše krajnje odredište.
Ni Hrvatska ni Bosna i Hercegovina nisu makle dalje od prvog kruga na Svetskom prvenstvu. Malo su se sudili penali gde ih nije bilo, malo su se otpisivali golovi koji su se desili – ali smo mi ipak pobedili. Tačno šest junskih noći proveli smo u Kulturnom centru GRAD, pod zastavama Srbije, Hrvatske i BiH navijajući za nama najbliže – komšije!
Dugo nisam bila Prištini, predugo. I stalno odlažem taj put, čas nemam para, nikada nema vremena, moram da učim i tako u nedogled. Zaboravila sam šta znači spakovati kofer u petak i otići u Prištnu za vikend, pa tek u ponedeljak razmišljati o posledicama. A istina je da nisam imala dovoljno hrabrosti da odem. Svesno zbog svih već rečenih stvari. Nesvesno zbog straha da to nije Priština u koju sam uvek išla. Mislila sam da su se stvari promenile i da sam se ja promenila.
Taman što smo u kombi spakovali vodu, transparente i sve đakonije koje će nam sutradan biti neophodne, dok okruženi sa preko pet hiljada policajaca i duplo više huligana budemo šetali tih 970 koraka, portali su počeli da objavljuju nezvanične informacije da je Prajd ponovo zabranjen.
