Na pitanje tužioca zašto je odlučila da svedoči nakon što je ćutala skoro osam godina, ona je rekla: „[da] stavim do znanja da se to zaista dogodilo. Nije mi lakše da pričam o tome danas, ali sam ipak želela da svi čuju o tome”.
Napisati nešto o doživljaju Sarajeva i programu koji je bilo potrebno ispratiti tokom filmskog festivala nije nimalo lak zadatak. Zato započinjem onim stvarima koje kada čujem, prvo što mi padne na pamet jeste Sarajevo.
Poseta memorijalima iz Drugog svetskog rata i ratova u bivšoj Jugoslaviji Sedmi regionalni kamp Kozarac održan je od 24. do 29. juna u organizaciji Inicijative u Bosni i Hercegovini sa ciljem da se mladi aktivisti iz celog regiona upoznaju i zbliže. Namera kampa je pokretanje dijaloga o teškim temama iz prošlosti među mladim osobama, ali i preispitivanje načina na koji se sećamo žrtava i obeležavamo stradanja. Učesnici su imali priliku da posete memorijale iz Drugog svetskog rata i ratova u bivšoj Jugoslaviji, kao i da se upoznaju sa mladima iz Prijedora i Kozarca.
Posebno pamtim nekoliko spontanih okupljanja na kojima sam učestvovao: protest protiv donošenja Ustava 2006, kada su poslanici u pola noći glasali za Ustav koji nisu stigli da pročitaju; u aprilu 2010. kada se na Trgu slavio prolazak Partizana na final four u Parizu, ponoćni Prajd 2013, i naravno Sedam hiljada.
Krenuli Srbi, Albanci, Nemci i Francuzi u Nemačku i Holandiju. Jeste da zvuči kao, ali nije vic. Zapravo sve nas je tamo odvela zajednička želja da saznamo ima li „pravde bez pomirenja?“.
