Svakog 25. novembra počinje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama. Iako je izraz „nad“ već odavno u upotrebi, radije koristim reč „prema“, jer mi ona, ponekad možda iluzorno, stvara sliku ravnopravnosti. Biram da verujem da se iz nasilja može izaći i da je društvo spremno da odbaci stege nametnutih patrijarhalnih vrednosti i iskorači ka ravnopravnosti svih članova i članica ovog društva.
Napisati nešto o doživljaju Sarajeva i programu koji je bilo potrebno ispratiti tokom filmskog festivala nije nimalo lak zadatak. Zato započinjem onim stvarima koje kada čujem, prvo što mi padne na pamet jeste Sarajevo.
Poseta memorijalima iz Drugog svetskog rata i ratova u bivšoj Jugoslaviji Sedmi regionalni kamp Kozarac održan je od 24. do 29. juna u organizaciji Inicijative u Bosni i Hercegovini sa ciljem da se mladi aktivisti iz celog regiona upoznaju i zbliže. Namera kampa je pokretanje dijaloga o teškim temama iz prošlosti među mladim osobama, ali i preispitivanje načina na koji se sećamo žrtava i obeležavamo stradanja. Učesnici su imali priliku da posete memorijale iz Drugog svetskog rata i ratova u bivšoj Jugoslaviji, kao i da se upoznaju sa mladima iz Prijedora i Kozarca.
Posebno pamtim nekoliko spontanih okupljanja na kojima sam učestvovao: protest protiv donošenja Ustava 2006, kada su poslanici u pola noći glasali za Ustav koji nisu stigli da pročitaju; u aprilu 2010. kada se na Trgu slavio prolazak Partizana na final four u Parizu, ponoćni Prajd 2013, i naravno Sedam hiljada.
Krenuli Srbi, Albanci, Nemci i Francuzi u Nemačku i Holandiju. Jeste da zvuči kao, ali nije vic. Zapravo sve nas je tamo odvela zajednička želja da saznamo ima li „pravde bez pomirenja?“.
