U noći između 22. i 23. aprila 1999. godine, u 2.06, NATO je bombardovao zgradu Radio-televizije Srbije. Poginulo je 16 radnika – civila koji su ostavljeni bez upozorenja, iako su postojala saznanja da će zgrada biti pogođena. Njihova smrt nije bila kolateralna šteta. Bila je rezultat političke odluke režima Slobodana Miloševića da se propagandna mašina sačuva po svaku cenu – čak i cenu ljudskih života.
Poštovani gospodine Fajgelj, poštovana Treća Srbijo, Obraćam vam se sa „poštovani“ samo zbog vaspitanja i pristojnosti, iako ne poštujem ni vas, niti bilo šta što vi predstavljate. Vrednosti i stvari koje vi predstavljate, o kojima vi govorite, stvari su protiv kojih se skoro 10 godina borim svakodnevno. Sve vaše ideje vuku nas nazad i zatvaraju naše društvo koje ne zaslužuje da živi u izolaciji i van svih tokova.
Ok. Ovaj tekst ima za cilj da da zadovolji nekoliko potreba. Za početak, moju potrebu da izrazim veliku zahvalnosti (ne i dovoljnu) Inicijativi mladih za ljudska prava, koja me je pozvala da budem jedan od učesnika visiting programa u Prištini. Da nije bilo ovog putovanja verovatnoća da ikada posetim Prištinu, se, nažalost, svodila na nivo statističke greške.
Da li ste ikada došli u situaciju da se upustite u nešto neizvesno i ludo, uprkos protivljenju vaših bližnjih, želeći žarko da im stavite do znanja da greše? Ja jesam. Mnogo puta. Možda je za to kriv moj inat i moja nestalna priroda, ali sam jako srećna što me je taj inat vodio jer u suprotnom nikad ne bih imala priliku da posetim Kosovo.
Želela sam da ovo pismo počnem sa nekom dozom poštovanja, međutim, kod mene se poštovanje mora zaslužiti, stoga ga počinjem kratkim uvodom u to šta je zapravo Crveni krst i čime se on bavi, s obzirom na to da je više nego evidentno da, Vi, gospodine Fajgelj niste upućeni.
