Danas je 27. februar i čekate da krene voz. Znate gde ste krenuli, javili ste porodici ili prijateljima da putujete, možda su vas i ispratili. Neko vas možda čeka na stanici ka kojoj ste se zaputili. Znate da je put dug i zamoran, ali takođe znate da ćete stići na vaše krajnje odredište.
Koliko ti je poznato da se rat devedesetih dešavao i na prostoru Srbije? Organizovani su logori po kojima su Bošnjaci preživljavali svakodnevna mučenja, a pronađene su i masovne grobnice sa telima kosovskih Albanaca i Bošnjaka, sakrivene po Srbiji, jer kako je rekao Slobodan Milošević: “Nema tela, nema dokaza”.
Prelepa priroda zapadne Srbije postala je, opravdano, u jednom trenutku simbol prirode u Srbiji. Brdovit teren obgrljen rekama, posmatra nas svojim jezerskim očima. Tara, Zlatibor, Drina, jezero Perućac i sve ostale zelene lepote tog kraja. Čak i oni koji nisu udisali ovaj zapadni vazduh, sigurno su o njemu pročitali koju zanimljivost u turističkim brošurama. Ipak, postoje i one neispričane priče koje krije zapadna Srbija, priče do kojih teško dolazimo, priče za koje neko ne želi da budu ispričane, one koje nisu tako zelene.
Suočavanje sa prošlošću i zločinima je jedan kompleksan i zahtevan proces, koji iziskuje trud i napor na koji mnogi još nisu spremni. Suočiti se sa realnošću i prihvatiti činjenicu da su pripadnici tvog naroda počinili strašne zločine nad susednim narodima predstavlja jedan važan korak u procesu pomirenja i mira na ovim prostorima. Svaki korak, ma koliko bio mali, podjednako je važan i neophodan, a percepcija mladih je posebno značajna. Na jedan takav korak odlučili su se mladi iz Srbije kada su posetili 13. maj, naselje u okviru Batajnice, prigradskog naselja Beograda.
Preko čina silovanja žena obnavlja se patrijarhalna superiornost muškog roda i narušava integritet i “teritorija” neprijatelja u ratu. – Lepa Mlađenović
