Na pitanje tužioca zašto je odlučila da svedoči nakon što je ćutala skoro osam godina, ona je rekla: „[da] stavim do znanja da se to zaista dogodilo. Nije mi lakše da pričam o tome danas, ali sam ipak želela da svi čuju o tome”.
Manjinska prava su česta i bitna tema ne samo za javni diskurs, već i za opšti bonitet jedne zajednice. Stanovništvo, kao jedna šarenolika mešavina porekla, verovanja, prakse, pa i želja, podložna je neprestanim promenama. Neke promene, u (nasilno) homogenim društvima kao što je srpsko, teško dolaze do izražaja i susreću se sa mnogim preprekama. Nejednakost manjina u odnosu na ostatak stanovništva je duboko utemeljen problem, prožimajući se kroz sve slojeve društva – od ekonomskog i geografskog, preko kulturološkog, pa do socijalnog i legislativnog. Kao neko ko se bavi kulturom (koja se često tumači kao jedna od baza nekog društva), smatram da su teme manjinskih prava od izuzetne važnosti, jer manjine su podjednako važne niti kulturnog miljea jedne zajednice koliko i većina. Svojim običajima, tradicijama i verovanjima doprinose lokalnom stanovništvu i obogaćuju istoriju i kulturu jednog prostora – bilo geografski, ekonomski, pa i politički. Bilo bi krajnje nezahvalno konstanto crpeti kulturne resurse manjina, bez namere da se upravo ti resursi, kao veliki doprinos jednom osobenom kulturnom identitetu, prepoznaju kao jednaki učesnici u njegovom stvaranju. Shodno tome, manjinska prava moraju biti aktuelna tema jer dok god se ona budu tretirala kao pitanja od manje važnosti, neće moći da se istinski uvidi napredak ljudskog društva koje se definiše kao heterogeno, raznoliko, podložno i raspoloženo za promene.
Često se provlači po medijima izraz ‘multietnički’, ‘multikulturalni’, ‘građanska država’. Sve su to neke asocijacije koje prate Crnu Goru, u dobrom i lošem smislu. U dobrom da se neki od nas trude da ono što stoji na papiru postane stvarnost, a u lošem da je stvarnost potpuno drugačija od onoga što tvrde ti papiri. Nažalost, češće ćemo pročitati da je došlo do kršenja nekih osnovnih ljudskih prava i sloboda, nego da je nešto pozitivno urađeno u unaprjeđenju istih. Kao neko ko želi da živi u uređenom društvu, u svojoj zemlji, a ne neko ko želi da ode u sređeni sistem, smatram da je vrlo bitno da promjene počnu od mene. Želim da dam svoj doprinos, ma koliko on skroman bio, jer iako možda neće biti dovoljno biće početak i nadam se da će se neko usuditi kao i ja, te ćemo tako stvoriti lavinu promjena, ne samo u nama nego i u društvu u kojem smo.
U poslednjih desetak dana, od kada u Kataru traje Svetsko muško prvenstvo u fudbalu, imali smo prilike, da na primeru gestova i izjava članova fudbalskih selekcija i političara iz Mađarske, Srbije i Hrvatske, vidimo kako se šovinizam normalizuje i kako mu se otvoreno pruža podrška.
Preduslov svakog rata i velikog stradanja koje uzrokuje ljudsko zlo jeste njegova normalizacija, pravdanje i relativizacija koja se vrši veštom propagandom. Iako svi zločinci imaju ime i prezime, a krivica ne moze biti kolektivna, ne možemo a da se ne zapitamo, da li je toliki broj građana i građanki zaista davao zeleno svetlo nasilju i zlu koje je dovelo do raspada SFR Jugoslavije? Nažalost, ogroman broj ljudi jeste. Nasuprot ovom kolektivnom jednoumlju, postojao je i deo ljudi koji je bio tračak svetlosti u preplavljujućoj tami, koji se usuđivao da glasno govori, pokaže emocionalnu zgroženost i stid, kao i energiju da se buni i opire. Ovi ljudi su ispred svih identiteta stavljali esencijalnu, a često zanemarenu, ljudskost i humanost.
