U noći između 22. i 23. aprila 1999. godine, u 2.06, NATO je bombardovao zgradu Radio-televizije Srbije. Poginulo je 16 radnika – civila koji su ostavljeni bez upozorenja, iako su postojala saznanja da će zgrada biti pogođena. Njihova smrt nije bila kolateralna šteta. Bila je rezultat političke odluke režima Slobodana Miloševića da se propagandna mašina sačuva po svaku cenu – čak i cenu ljudskih života.
Razmena kuća – reči koje su devedesetih, za vreme Slobodana Miloševića, bile sinonim za diskriminaciju, deportaciju, progon. Ljudi se na pomen Vojvodine mahom sete prostranih ravničarskih pejzaža, barem oni koji nisu bili prisilno naterani da ih napuste. Kod njih će sintagma „razmena kuća” pre prizvati osećaj teskobe, straha i besa. Šablon za proterivanje hrvatskog stanovništva sa teritorije Vojvodine bio je razrađeni sistem Vojislava Šešelja, a zahvaljujući članovima Srpske radikalne stranke bio je i vrlo efikasan. Hiljade pripadnika nesrpskog stanovništva pod prisilom odlaze iz ovih krajeva preko noći.
Čak i na svakodnevnoj, dosadnoj putanji prevozom kroz Beograd, ne možete se odupreti pogledima na urbane crteže grada. Zidovi koji su potpuno pokriveni sprejem, prolazeći kroz Novi Beograd, naveli su me da se zapitam kakva je namera iza još jedne žvrljotine koju je teško pročitati. Odmah pored rasteže se ispovest ljubavnika na izbledelom delu stare brutalističke zgrade. Ne uspevam da se oduprem zanimljivoj izložbi grafita koja pokriva i najnedostupnija – napuštena, prljava i oronula mesta za koja volimo da se pretvaramo da ne postoje. Moram reći da poštujem posvećenost umetnika i veštine onih koji su me impresionirali – cenim da održavaju večnu kulturu mladosti i bunta, što je inspirativno. Ipak, izvan estetskog opažanja prožima se šapat, često nezapažen, dijalog koji izbija kroz svačiju podsvest.
Koliko ti je poznato da se rat devedesetih dešavao i na prostoru Srbije? Organizovani su logori po kojima su Bošnjaci preživljavali svakodnevna mučenja, a pronađene su i masovne grobnice sa telima kosovskih Albanaca i Bošnjaka, sakrivene po Srbiji, jer kako je rekao Slobodan Milošević: “Nema tela, nema dokaza”.
Prelepa priroda zapadne Srbije postala je, opravdano, u jednom trenutku simbol prirode u Srbiji. Brdovit teren obgrljen rekama, posmatra nas svojim jezerskim očima. Tara, Zlatibor, Drina, jezero Perućac i sve ostale zelene lepote tog kraja. Čak i oni koji nisu udisali ovaj zapadni vazduh, sigurno su o njemu pročitali koju zanimljivost u turističkim brošurama. Ipak, postoje i one neispričane priče koje krije zapadna Srbija, priče do kojih teško dolazimo, priče za koje neko ne želi da budu ispričane, one koje nisu tako zelene.
