Svakog 25. novembra počinje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama. Iako je izraz „nad“ već odavno u upotrebi, radije koristim reč „prema“, jer mi ona, ponekad možda iluzorno, stvara sliku ravnopravnosti. Biram da verujem da se iz nasilja može izaći i da je društvo spremno da odbaci stege nametnutih patrijarhalnih vrednosti i iskorači ka ravnopravnosti svih članova i članica ovog društva.
Petrovo Selo i operacija “Hladnjača’’ balkanska je Pandorina kutija. U frakciji istorije gde skrivanje tela znači skrivanje zločina, gde je telo svedeno na dokaz o surovosti, gde se hladnjače bacaju u dubine jezera i olupine pale zarad političkog interesa… tamo je muk, i tama i zaborav, tamo gde je jedini dokaz dunavski vetar; tamo je Tekija i tamo je i dalje mesto zločina – neobeležena masovna grobnica kosovskih Albanaca čija je nesrećna sudbina svedena na nekoliko slova na zvaničnom dokumentu – Dubina II.
Razmena kuća – reči koje su devedesetih, za vreme Slobodana Miloševića, bile sinonim za diskriminaciju, deportaciju, progon. Ljudi se na pomen Vojvodine mahom sete prostranih ravničarskih pejzaža, barem oni koji nisu bili prisilno naterani da ih napuste. Kod njih će sintagma „razmena kuća” pre prizvati osećaj teskobe, straha i besa. Šablon za proterivanje hrvatskog stanovništva sa teritorije Vojvodine bio je razrađeni sistem Vojislava Šešelja, a zahvaljujući članovima Srpske radikalne stranke bio je i vrlo efikasan. Hiljade pripadnika nesrpskog stanovništva pod prisilom odlaze iz ovih krajeva preko noći.
Čak i na svakodnevnoj, dosadnoj putanji prevozom kroz Beograd, ne možete se odupreti pogledima na urbane crteže grada. Zidovi koji su potpuno pokriveni sprejem, prolazeći kroz Novi Beograd, naveli su me da se zapitam kakva je namera iza još jedne žvrljotine koju je teško pročitati. Odmah pored rasteže se ispovest ljubavnika na izbledelom delu stare brutalističke zgrade. Ne uspevam da se oduprem zanimljivoj izložbi grafita koja pokriva i najnedostupnija – napuštena, prljava i oronula mesta za koja volimo da se pretvaramo da ne postoje. Moram reći da poštujem posvećenost umetnika i veštine onih koji su me impresionirali – cenim da održavaju večnu kulturu mladosti i bunta, što je inspirativno. Ipak, izvan estetskog opažanja prožima se šapat, često nezapažen, dijalog koji izbija kroz svačiju podsvest.
Koliko ti je poznato da se rat devedesetih dešavao i na prostoru Srbije? Organizovani su logori po kojima su Bošnjaci preživljavali svakodnevna mučenja, a pronađene su i masovne grobnice sa telima kosovskih Albanaca i Bošnjaka, sakrivene po Srbiji, jer kako je rekao Slobodan Milošević: “Nema tela, nema dokaza”.
