Malo je 16 dana

Tokom 16 dana aktivizma obeležiće se nekoliko važnih datuma: Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, Svetski dan borbe protiv AIDS-a, Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, godišnjica Montrealskog masakra, kada u Srbiji obeležavamo sećanje na žrtve femicida, i na kraju, Međunarodni dan ljudskih prava. Svaki dan tokom ovog perioda slušaćemo više nego inače o diskriminaciji žena, nasilju i rodnoj neravnopravnosti. Napravićemo malu pauzu za praznike, kada je porodica na okupu i kada, zapravo, u porodicama u kojima ima nasilja, često ne postoji prijatna praznična atmosfera, već rastu tenzije i rizik od dalje eskalacije nasilja. O tome, recimo, govori podatak da su se prva dva femicida prošle godine dogodila baš na Božić.

Nakon ove kratke pauze, ponovo ćemo se osvrnuti na prava i položaj žena tokom 8. marta i ponovo napraviti, ovaj put malo dužu, pauzu.

Sistemsko nepreuzimanje odgovornosti za događaje iz prošlosti prelilo se i postalo manir za događaje iz sadašnjosti, pa je tako – kada je o nasilju nad ženama reč – jedino što u poslednje vreme radimo listanje tabloida. Sve se više iznenađujemo bizarnostima o tome čime je i na koji način muškarac ubio ili povredio svoju partnerku, majku, ćerku, poznanicu.

Mnogo je pitanja – zašto baš nasilje prema ženama, kako je moguće da se nasilje događa, šta je sve nasilje, zašto nije ranije otišla, zašto nije prijavila, kako da sve žene koje su preživele nasilje integrišemo u društvo – a odgovori ne mogu stati u 16 dana. Ne bi mogli stati ni u godinu dana, jer rad sa ljudima ne podrazumeva da postoje unapred određeni protokoli i tačni odgovori. Nešto što se urušavalo godinama, ne može biti popravljeno za jedan, niti za 16 dana.

Podaci globalne studije o homicidu Kancelarije Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal pokazuju da, iako žene zauzimaju oko 19 odsto u opštim podacima o homicidu, one ipak zauzimaju daleko veći udeo kao žrtve ubistava od strane intimnog/porodičnog partnera u odnosu na muškarce – 64 odsto.

Nasilje prema ženama podrazumeva snop prekršenih ljudskih prava. Ono je zloupotreba moći zarad ostvarivanja kontrole. Do nasilja ne dolazi nužno zbog toga što neko teško kontroliše svoje postupke ili zato što ima mentalno oboljenje. Često je razlog „jer mu se može“, na šta sistem daje zeleno svetlo.

Nasilje ne počinje preko noći i najčešće ga nije lako prepoznati. Ako govorimo o rodno zasnovanom nasilju iz ugla društvene odgovornosti, njemu uvek prethodi diskriminacija žena i devojčica. To su sve one situacije koje su stvorile plodno tlo da se nasilje ne prepozna – kada su joj rekli da nije lepo da se devojčica ljuti i viče, kada je morala da prekrsti noge u suknji jer se tako ponašaju dame, kada su njeni predlozi bili manje vrednovani jer je drug iz razreda imao „bolji“, samo zato što je dečak, kada je mislila da je glupa samo zato što nije bila jednako dobra u poljima gde su dečaci najbolji, kada nije mogla da kaže „ne“ jer se podrazumevalo da je nešto njena obaveza. Diskriminacija podrazumeva sve situacije u kojima žene nisu mogle da ostvare svoje mogućnosti, tako da na neke od njih nisu bile ni svesne da imaju prava.

Nasilju nije lako okrenuti leđa i doneti odluku da „ja to više neću da trpim“. Zato što je tog dana, kada ju je napao, nosila kratku suknju i nije prekrstila noge. Zato što je otišla od kuće kako bi bila sa njim. Zato što je promenila veru da bi bila sa njim. Zato što je prestala da se druži sa svim prijateljicama jer joj je on pravio neprijatne scene u društvu. Zato što je dobila otkaz na poslu jer je neprestano proveravao gde je i dolazio na mesto gde radi. Zato što je prestala da radi jer je njeno da brine o deci, a on će svakako da se pobrine za sve ostalo. Zato što joj je pretio da će – ako ga ostavi – izvršiti samoubistvo. Zato što su joj rekli da nije fer da dete odrasta bez oca. Zato što je verovala da je stvarno sama kriva, jer je, kao što znamo, „i za svađu potrebno dvoje“. Jer joj je, kao i svima nama ponekad, bilo teško da se zauzme za sebe. A ovu veštinu je naročito teško naučiti u društvu koje ne neguje kritičko mišljenje i želju za istinom i pravdom.

Da bi se svaka žena vratila u uobičajeni tok svog života, sličan onom koji je imala pre nasilja – potrebni smo svi mi. Naša je odgovornost da li ćemo se jednako postavljati prema muškarcima i ženama, da li ćemo i sami umeti da istupimo i odreagujemo kada vidimo nasilje, da li ćemo uspeti da saslušamo nekog bez osuđivanja. Naša odgovornost je da tražimo odgovor na pitanja zašto institucije nisu postupile drugačije i da postavimo pitanje kako možemo da pomognemo.

Odgovor na pitanje zašto – zato što svako ima pravo na život bez nasilja.

Maja Milošević