Tolerancija – reč koja se često koristi kao neka vrsta moralnog ideala, kao vrednost koju treba da negujemo. Ali šta zaista znači kada kažemo „tolerancija“? Da li iko od nas stvarno želi da bude tolerisan? Zamislite da vam neko kaže: „Ja te tolerišem“, teško da osećate prihvatanje, poštovanje ili vrednovanje. Tolerancija nije znak da nas neko zaista vidi, već suprotno – ona postavlja granicu, distancu između nas.
Nismo bili od onih koji su krenuli sa predrasudama. Neki su već bili u Prištini, neki su čuli divne priče od ovih što su bili, a neki prosto nisu imali pojma ni gde tačno idu, ni šta ih tamo čeka. Ja sam iz ove druge grupe. Ali koliko god priča da sam čula, ništa nije moglo da me pripremi na jedno ovakvo iskustvo.
Svoj prvi (samostalni) odlazak u Prištinu verujem da ću pamtiti do kraja života. Leto 2013. i bataljeni autobus Adio toursa (na autobuskoj stanici u Beogradu rekoh sebi: adio živote!) koji vam obećava sve osim udobne vožnje i sigurnog dolaska, prispeo je na stanicu u Prištini oko 17 časova. Stiskajući ceduljicu na kojoj je bila napisana adresa guesthouse-a u koji sam išao, osvrnuo sam se oko sebe i osetio neverovatan strah.
Ni Hrvatska ni Bosna i Hercegovina nisu makle dalje od prvog kruga na Svetskom prvenstvu. Malo su se sudili penali gde ih nije bilo, malo su se otpisivali golovi koji su se desili – ali smo mi ipak pobedili. Tačno šest junskih noći proveli smo u Kulturnom centru GRAD, pod zastavama Srbije, Hrvatske i BiH navijajući za nama najbliže – komšije!
Dugo nisam bila Prištini, predugo. I stalno odlažem taj put, čas nemam para, nikada nema vremena, moram da učim i tako u nedogled. Zaboravila sam šta znači spakovati kofer u petak i otići u Prištnu za vikend, pa tek u ponedeljak razmišljati o posledicama. A istina je da nisam imala dovoljno hrabrosti da odem. Svesno zbog svih već rečenih stvari. Nesvesno zbog straha da to nije Priština u koju sam uvek išla. Mislila sam da su se stvari promenile i da sam se ja promenila.
