Svakog 25. novembra počinje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama. Iako je izraz „nad“ već odavno u upotrebi, radije koristim reč „prema“, jer mi ona, ponekad možda iluzorno, stvara sliku ravnopravnosti. Biram da verujem da se iz nasilja može izaći i da je društvo spremno da odbaci stege nametnutih patrijarhalnih vrednosti i iskorači ka ravnopravnosti svih članova i članica ovog društva.
Želela sam da ovo pismo počnem sa nekom dozom poštovanja, međutim, kod mene se poštovanje mora zaslužiti, stoga ga počinjem kratkim uvodom u to šta je zapravo Crveni krst i čime se on bavi, s obzirom na to da je više nego evidentno da, Vi, gospodine Fajgelj niste upućeni.
Nismo bili od onih koji su krenuli sa predrasudama. Neki su već bili u Prištini, neki su čuli divne priče od ovih što su bili, a neki prosto nisu imali pojma ni gde tačno idu, ni šta ih tamo čeka. Ja sam iz ove druge grupe. Ali koliko god priča da sam čula, ništa nije moglo da me pripremi na jedno ovakvo iskustvo.
Svoj prvi (samostalni) odlazak u Prištinu verujem da ću pamtiti do kraja života. Leto 2013. i bataljeni autobus Adio toursa (na autobuskoj stanici u Beogradu rekoh sebi: adio živote!) koji vam obećava sve osim udobne vožnje i sigurnog dolaska, prispeo je na stanicu u Prištini oko 17 časova. Stiskajući ceduljicu na kojoj je bila napisana adresa guesthouse-a u koji sam išao, osvrnuo sam se oko sebe i osetio neverovatan strah.
Ni Hrvatska ni Bosna i Hercegovina nisu makle dalje od prvog kruga na Svetskom prvenstvu. Malo su se sudili penali gde ih nije bilo, malo su se otpisivali golovi koji su se desili – ali smo mi ipak pobedili. Tačno šest junskih noći proveli smo u Kulturnom centru GRAD, pod zastavama Srbije, Hrvatske i BiH navijajući za nama najbliže – komšije!
