Pozivnica za 25. oktobar
Još 41 dan – Ognjen Ćirić
Još 41 dan – Ognjen Ćirić
Ok. Ovaj tekst ima za cilj da da zadovolji nekoliko potreba. Za početak, moju potrebu da izrazim veliku zahvalnosti (ne i dovoljnu) Inicijativi mladih za ljudska prava, koja me je pozvala da budem jedan od učesnika visiting programa u Prištini. Da nije bilo ovog putovanja verovatnoća da ikada posetim Prištinu, se, nažalost, svodila na nivo statističke greške.
Da li ste ikada došli u situaciju da se upustite u nešto neizvesno i ludo, uprkos protivljenju vaših bližnjih, želeći žarko da im stavite do znanja da greše? Ja jesam. Mnogo puta. Možda je za to kriv moj inat i moja nestalna priroda, ali sam jako srećna što me je taj inat vodio jer u suprotnom nikad ne bih imala priliku da posetim Kosovo.
Želela sam da ovo pismo počnem sa nekom dozom poštovanja, međutim, kod mene se poštovanje mora zaslužiti, stoga ga počinjem kratkim uvodom u to šta je zapravo Crveni krst i čime se on bavi, s obzirom na to da je više nego evidentno da, Vi, gospodine Fajgelj niste upućeni.
Nismo bili od onih koji su krenuli sa predrasudama. Neki su već bili u Prištini, neki su čuli divne priče od ovih što su bili, a neki prosto nisu imali pojma ni gde tačno idu, ni šta ih tamo čeka. Ja sam iz ove druge grupe. Ali koliko god priča da sam čula, ništa nije moglo da me pripremi na jedno ovakvo iskustvo.
