Apsolutno je netačna izjava premijerke Brnabić da je Srbija “posvećena istraživanju svih ratnih zločina, svih zločina, kao i za privođenje optuženih i kažnjavanje odgovornih za zločine”
U slučaju Ratka Mladića, Srbija je naprotiv bila sigurna kuća za Ratka Mladića i figurativno i bukvalno. Institucije Srbije nikada nisu otkrile i osudile ko je skrivao Mladića od pravosuđa 15 godina, ko je odgovoran za to što je iako u bekstvu redovno primao vojnu penziju – i najbolnije od svih ovih pitanja – ko je i zbog čega ubio dvojicu dvadesetjednogodišnjaka – Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića, gardiste na straži u Topčideru oktobra 2004. godine.
Institucije Srbije nisu istražile niti utvrdile odgovornost za zatvaranje Bošnjaka koji su u bekstvu od snaga Ratka Mladića iz zaštićenih zona Žepa i Srebrenica preko Drine pobegli u Srbiju, i bili zatočeni u logorima Šljivovica i Mitrovo polje u Srbiji, i izloženi mučenju i ponižavanju u leto 1995. godine, ili deportovani nazad u ruke Vojsci Republike Srpske.
Jasno je da ne postoji nikakva volja Srbije za istraživanje ratnih zločina i drugih krivičnih dela povezanih sa genocidom u Srebrenici i ratom u BiH.
Takođe su veoma licemerni i prožeti neistinama apeli predsednika Vučića da osuđeni pred Tribunalom služe svoje kazne u Srbiji, i njegova izjava “da je Srbija spremna da preuzme svoje obaveze u izvršavanju presuda koje su donete prema državljanima Srbije, uz nadzor Mehanizma i poštovanje svih ovlašćenja”.
U Srbiji ne samo da se ne izvršavaju presude Tribunala, već su potpuno ignorisane. Vojislavu Šešelju nije oduzet poslanički mandat nakon presude Tribunala, iako je Zakon o izboru narodnih poslanika jasan – da poslanik gubi mandat nakon što je osuđen na zatvorsku kaznu dužu od 6 meseci. Osuđenim pripadnicima Vojske nisu oduzeti činovi iako je Zakon o vojsci jasan da se čin gubi u slučaju osude na kaznu zatvora dužu od godinu dana. Zločinci u Srbiji ne gube privilegije, dobijaju zaštitu i promociju od strane državnih organa i paradržavnih medija. Krivični zakonik ne zabranjuje negiranje presuda Tribunala u Hagu, kao što zabranjuje negiranje presuda za ratne zločine Međunarodnog krivičnog suda i domaćih sudova.
Sramni su pokušaji da se krivica za nedostatak pomirenja u regionu svali na Tribunal u Hagu. Negatore genocida i promotere ratnih zločinaca iz srpske vlasti pitamo – a šta ste vi uradili za pomirenje u regionu? Šta su institucije koje vodite i predstavljate uradile na otkrivanju ratnih zločina, krivičnom progonu ratnih zločinaca, priznanju i pravdi za žrtve ratnih zločina, utvrđivanju sudbina nestalih lica, popisu žrtava ratova 90ih rasvetljavanju okolnosti pod kojima su stradali?
Srbija je dugo bila sigurna kuća za ratne zločince, i danas je za neke, poput Novaka Đukića. Srbija nažalost nije faktor pomirenja u regionu, koliko god pokušala sebe tako da nazove. Srbiji koja slavi i štiti zločince niko ne veruje, i niko ne želi da pruži ruku.
