Petak u Ustaničkoj 29: Slučaj Srebrenica

Ubistvo više od hiljadu ljudi se ne dešava u afektu. I nije incident. Za ubistvo više od hiljadu ljudi potrebna je namera, potrebno je naređenje, potrebno je ljudstvo. Potrebne su i decenije da se dođe do mrvica pravde za porodice ubijenih u Kravici.

Glavni pretres je nastavljen 31. januara 2020. godine. Već u devet sati u Ustaničkoj ulici broj 29 okupilo se dosta ljudi. Članova Srpske radikalne stranke, novinara, predstavnika organizacija civilnog društva i, naravno, majki iz Srebrenice, koje istrajno dolaze i prate svako suđenje.

Dokle? Tužilaštvo za ratne zločine je 21. januara 2016. podiglo optužnicu za zločin u Kravici. Odmah nakon toga su usledili zahtevi odbrane za izuzeće veća i dostavljanje podataka o zaštićenim svedocima, a suđenje je i prekidano budući da od 1. januara 2016. pa sve do 31. maja 2017. godine Republički javni tužilac Zagorka Dolovac nije imenovala Tužioca za ratne zločine. Fond za humanitarno pravo je takav propust Zagorke Dolovac video kao opstrukciju suđenja za ratne zločine.

Ovog puta na pretresu nije bio momak sa bedžom na kom piše “U Srebrenici se nije desio genocid”, ali je bilo onih sa crvenim beretkama, kao i onih koji su se sa jednim od optuženih, Aleksom Golijaninom, pozdravljali pokazujući tri prsta. Prisustvo simpatizera Srpske radikalne stranke, a neretko i samog Šešelja, skreće pažnju sa žrtava i suđenje pretvara u njihov privatni cirkus. Umesto podrške, porodice žrtava se u sudnici sreću sa preprekama. Pored Golijanina, upečatljivog po svom bahatom stavu i tome što na prozivku uvek odgovara dizanjem tri prsta znajući da iza njega sede majke Srebrenice, optuženi su još i Nedeljko Milidragović, Milivoje Batinica, Aleksandar Dačević, Boro Miletić, Jovan Petrović, Dragomir Parović i Vidoslav Vasić. Osmorica optuženih su bili pripadnici Centra za obuku Jahorina Specijalne brigade policije MUP-a. Oni se terete za ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu, a brane se sa slobode. Svi su se izjasnili da nisu krivi.

Na današnjem pretresu su svedočile Krstina Nikolić i Dobrila Jovanović, svedokinje odbrane. Na sudu se nisu pojavili svedoci Mevludin Orić, Tomislav Krstović i Neđo Ikonić.

Kristina Nikolić je rođena krajem četrdesetih godina prošlog veka. Iz Bratunca je. Ne poznaje ni jednog od osmorice optuženih. Do 9. ili 10. jula 1995. vršila je radnu obavezu u zemljoradničkoj zadruzi – muzla je krave. Svedočila je o muslimanima, nenaoružanim civilima, koji su dolazili iz okolnih šuma i upitali je za zgradu komande. Kao ni danas, svedokinja ni tada nije znala ništa o komandi, a ne raspoznaje ni uniforme vojske i policije. Navodi da je jednom prilikom u dvorištu hangara videla kamion. U vezi sa ovom izjavom, predsednica Veća, sudija Mirjana Ilić, je dodala da je u pitanju bio kamion sa leševima što je izazvalo zabunu i među publikom, budući da je svedokinja prethodno jasno rekla da nije videla leševe ili njihov utovar. Nesporazum je neposredno nakon toga rešen, kada je svedokinja ponovila svoju prvobitnu izjavu. Nije videla ni da su civili pre toga dovoženi u hangar, niti je znala da su zatvoreni u njemu.

Druga svedokinja, Dobrila Jovanović, je u daljem srodstvu sa prvooptuženim Nedeljkom Milidragovićem. Godine 1992. je iz Niša došla u Zvornik u kom 1993. otvara prodavnicu zajedno sa Milidragovićevom suprugom. Svedočila je da je popodne 12. jula 1995. optuženog Milidragovića videla u Zvorniku. Došao je UNPROFOR-ovim vozilom sa još nekoliko muškaraca, što ju je isprva, dok ga nije prepoznala, uplašilo. Kasnije je, kako svedokinja navodi, otišao u pravcu Bijeljine.

Na kraju današnjeg pretresa, odbrana je predložila da se u spisu predmeta uvrste nedavno otvorena dokumenta ministarstva odbrane Velike Britanije o kojima je u domaćoj javnosti bilo reči početkom januara ove godine. Zamenik tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić, izrazio je mišljenje da tako nešto nije potrebno.

U danima kada se u Narodnoj skupštini Republike Srbije više pažnje posvećuje donjem vešu jedne ministarke nego zakonima, ministarke koja na napade istih onih radikala koji pomno prate suđenja za ratne zločine ne sme da kaže koji to sud potražuje Vjericu Radetu i zbog čega, suđenja za ratni zločin u Kravici jula 1995. godine ostaje jedino u fokusu male “zavereničke grupe”: porodica žrtava i endžio izdajnika. Kako bi se ova praksa promenila, Inicijativa mladih za ljudska prava će ubuduće organizovati kolektivne odlaske za mlade aktiviste/kinje, novinare/ke, istraživače/ice i političare/ke na suđenja za ratne zločine u Beogradu, kao i razgovore sa porodicama žrtava.

Naredni pretres zakazan je za petak, 27. mart u 09:30 časova.

Anđela Savić, YIHR