Opasnost – kuća ratnog zločinca!
Ne preterano naspavani, po jutarnjoj hladnoći, krenuli smo ka opštini Ruma. Hrtkovci, malo naselje koje broji svega nekoliko hiljada stanovnika, naizgled su mirno mesto. Nažalost, upravo su oni bili kolevka velikih nemira. Tog 6. maja 1992. vođa radikala ovde drži govor, govor koji je obeležio početak akcije etničkog čišćenja, a mi sada stojimo nedaleko odatle. Iako smo svi približno deceniju mlađi od te besede, svesni smo da njena težina s vremenom nije izbledela. Došli smo ovde da se toga podsetimo, da naučimo ono što ne znamo, i da ne dozvolimo da se počinjena zla zaborave.
U Hrtkovcima nema mesta Hrvatima. Nacionalistička i velikosrpska retorika Šešelja i njegovih sledbenika rezultirala je brojnim ratnim zločinima i zastrašivanjem Hrvata koji su naseljavali Hrtkovce i mnoga okolna mesta. Progon ovog dela stanovništva iz Vojvodine, na rasnoj, verskoj i političkoj osnovi, u kombinaciji sa diskriminacijom i terorom, trajao je od 1990. do 1995. godine. Suprotstavljanje nije bilo opcija – radikali su imali svoje metode. Neko nije zainteresovan za razmenu kuća? Slede kontinuirani, preteći telefonski pozivi. Neko ne želi da ode iz svog mesta? – Bomba u dvorištu, već sutradan. Ljudi nisu imali izbora. Nasilni ekscesi sličnog tipa odvijali su se i u Novom Slankamenu, Rumi, Kukujevcima, Golubincima, Erdeviku i mnogim drugim mestima koja su danas takođe zanemarena, mesta zločina u njima neobeležena, a priče ljudi koji su ih nekada nastanjivali se prikrivaju i taje. Priče desetina hiljada ljudi koje je srpska, desničarska stranka smatrala nepodobnim članovima zajednice. To je motiv koji prožima mnoge ratne priče – neispričana sećanja i mesta bez table.
Dok slušamo naše edukatore iz Inicijative mladih za ljudska prava, ne mogu da se ne setim onoga što me je nagnalo na to da saznam što više mogu o tranzicionoj pravdi, kulturi sećanja i ratnim zločinima počinjenim na našim prostorima, ali i šire. Možda nimalo poetski, ali bio je to Član 1 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima: Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Dakle, to je, ni manje ni više, broj jedan. Zar je moguće da ni toliko nismo u stanju da ispunimo? Zar je moguće da je krajem 20. veka, kao i danas, neko objašnjavao kako ljudi koji žive sa nama na istim prostorima vekovima i godinama nisu nama jednaki, kako ovde više nisu dobrodošli? Zar je moguće da jedno ljudsko biće drugom uputi rečenicu: Izvešćemo ih do granice. Odatle neka peške produže ako sami ne odu?
Po povratku ka kombiju, u mislima premećem rečenicu povratak tiranina. Vojislav Šešelj je proveo jedanaest godina u Hagu, međutim on ostaje politički aktivan, i 2019. godine Srpska radikalna stranka je Hrtkovce odabrala za pogodnu lokaciju da baš tamo sazove i održi kongres. Ne samo što su nastavili sa širenjem svoje političke propagande, već je njihov lider odlučio da upravo u tom mestu kupi kuću. Zašto baš tu? Da nastavi da zastrašuje stanovništvo? Ili možda želi mirno mesto gde može da provodi vreme sa komšijama i gradi dobrosusedske odnose. Da, treba voleti bližnjeg svog – ali ne ako je taj bližnji osuđeni ratni zločinac.
U Hrtkovcima nema mesta za Hrvate? Ne, u ovom selu Hrtkovcima nema mesta za ratne zločince. Jer, jedino je tako ispravno. Inicijativa mladih se pobrinula da to tamo i piše. I tako su Hrtkovci konačno dobili svoju tablu.
