Sudeći po trenutnoj političkoj klimi, recentnim izjavama predstavnika institucija i naslovnim stranama medija, država Srbija i dalje nije spremna da počne da se suočava sa sopstvenom prošlošću. Naprotiv, ona aktivno opstruira sve pokušaje rasvetljavanja prošlosti i suočavanja sa odgovornošću za ratove devedesetih godina. U prilog tome idu i mnogobrojne izjave zvaničnika kojima se omalovažava rad Tribunala, iako je Tribunal tokom svog mandata rasvetlio činjenice u vezi sa stradanjem i nestankom preko 18000 lica tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije.
Svedočimo sve češćoj legitimizaciji osuđenih ratnih zločinaca kroz njihovo neometano prisustvo u javnom prostoru. Podsetimo samo na primere poput sastanka Momčila Krajišnika sa tadašnjim predsednikom Srbije, Tomislavom Nikolićem, zatim niz gostovanja Veselina Šljivančanina na tribinama organizovanih od strane Srpske napredne stranke, kao i na predavanje Vladimira Lazarevića kadetima Vojne akademije. Isti taj Vladimir Lazarević je, kao i Nikola Šainović (danas član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije), nakon odsluženja kazne i povratka u Srbiju, svečano dočekan od strane samog državnog vrha.
NEGIRANJE
Na veliku nespremnost za započinjanje procesa suočavanja sa prošlošću, kao i na flagrantno ignorisanje realnosti i utvrđenih činjenica, najglasnije ukazuje izjava premijerke Ane Brnabić povodom presude. Naime, ona je ceo događaj prokomentarisala jednom ispraznom izjavom rekavši da je “potrebno da prošlost ostavimo iza nas” i da “treba da gledamo ka budućnosti tako da konačno imamo stabilnu zemlju”. I to je to. Ni reči o odgovornosti, niti o žrtvama. Ministarka pravde, Nela Kuburović, je otišla korak dalje, otvoreno difamirajući Tribunal izjavom da je “presuda Mladiću bila očekivana, imajući u vidu dosadašnje presude Haškog tribunala protiv Srba”.
Ovakve izjave i ukupna politička klima nisu nešto novo. Naprotiv, time se samo dokazuje kontinuitet negiranja zločina, istog onog negiranja koje je dovelo do donošenja sramne Deklaracije o Srebrenici u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Podsetimo, Deklaracija o Srebrenici je doneta 2010. godine, a ostaće zapamćena po tome što se u njenom tekstu nije našla reč genocid, iako se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde koji je zločin u Srebrenici kvalifikovao kao genocid.
OPSTRUKCIJA
Pored otvorenog negiranja činjenica, svedočimo i jakim pritiscima i opstrukciji pokušaja otkrivanja istine, suočavanja sa prošlošću i sprovođenja mehanizama tranzicione pravde. Jedan od njih je svakako odbijanje Srbije da izruči dvoje poslanika Srpske radikalne stranke, koji se terete da su uticali na svedoke u postupku protiv lidera Srpske radikalne stranke, Vojislava Šešelja. Tribunal je izdao nalog za hapšenje i privođenje ove dve osobe pre više od godinu dana.
Od velike važnosti je slučaj “Mladićevih jataka”, odnosno sudski proces protiv 11 lica optuženih za sakrivanje Ratka Mladića, tada haškog begunca, u periodu od 2002. do 2006. godine. Epilog ovog postupka je devet oslobađajućih presuda zbog nedostatka dokaza i jedna osuđujuća presuda na 6 meseci uslovno. Jedan od optuženih je preminuo u ranim fazama postupka. Ono što je privuklo pažnju javnosti poslednih dana jeste odgovor Republičkog javnog tužioca na zahtev Balkanske istraživačke mreže da im se dostavi optužnica protiv 11 Mladićevih jataka. Optužnica im nije dostavljena, s obzirom da je proglašena državnom tajnom. Obrazloženje Republičkog javnog tužioca je da bi objavljivanje te optužnice nanelo štetu međunarodnom ugledu Srbije. Indikativno je i što se ta optužnica, kao i sam proces potiv 11 jataka, bavio i boravkom Ratka Mladića na Topčideru, koje nikada do kraja nije ispitano.
Podsećamo i na ubistvo gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića u kasarni na Topčideru, 5. oktobra 2004. godine koje, uprkos radu različitih tužilaštava, komisija i drugih državnih organa, nema svoj sudski epilog.
Do danas, 13 godina kasnije, nema pomaka u ovom slučaju iako je Vlada Srbije u decembru 2016. godine formirala novu komisiju od koje nema ni traga ni glasa. Kao i u slučaju optužnice za Mladićeve jatake, tako se i procesuiranje odgovornih u slučaju Topčider odugovlači iz istih razloga- kako se ne bi otkrila istina o podršci države Srbije Ratku Mladiću.
Govoreći o sudskim postupcima, trenutna procena je da u Srbiji živi oko 3000 lica osumnjičenih za ratne zločine, dok ih, prema proceni bivšeg tužioca za ratne zločine, Vladimira Vukčevića, u Beogradu živi čak 80. Važno je napomenuti da Srbija nije imala tužioca za ratne zločine gotovo godinu i po dana. Sama ta činjenica pokazuje ignorantski odnos prema ratnim zločinima i neophodnosti njihovog procesuiranja. Kao posledica nemanja Tužioca za ratne zločine je odbačena i optužnica u slučaju “Srebrenica”, koji se vodio pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu. Optužnica je teretila osmoricu bivših pripadnika Specijalnog odeljenja MUP-a Republike Srpske za učešće u ubistvima više stotina Bošnjaka u selu Kravica jula 1995. godine. Bitno je naglasiti da je domaće pravosuđe ponovo izbeglo da delo u optužnici pravno kvalifikuje kao genocid, iako mnogobrojne presude međunarodnih sudova potvrđuju da je zločin počinjen u i oko Srebrenice jula 1995. godine upravo genocid.
Iako proglašena krivom pred Međunarodnim sudom pravde zbog nesprečavanja i nekažnjavanja genocida (ovde se misli na dugogodišnje skrivanje Ratka Mladića), Srbija i dalje uporno izbegava sa se suoči sa ovom temom. Reč genocid je prognana iz javnog diskursa i državnih akata, a 2015. je čak i zabranjen komemorativni skup povodom 20 godina od genocida u Srebrenici.
ZAHTEVI
Nakon svega navedenog, zahtevamo od Republike Srbije da se jasno odredi prema sopstvenoj prošlosti i da preuzme odgovornost za zločine počinjene u ratovima u bivšoj Jugoslaviji sledećim konkretnim potezima:
- Donošenjem deklaracije Narodne skupštine koja će na adekvatan način adresirati genocid počinjen u Srebrenici, kao i žrtve tog genocida;
- Obeležavanjem 11. jula kao dana sećanja na žrtve genocida u Srebrenici;
- Poštovanjem i uvažavanjem presuda domaćih i međunarodnih sudova kojima se utvrđuju činjenice i odgovornost u vezi sa ratovima u bivšoj Jugoslaviji;
- Zaustavljanjem promocije i glorifikacije osuđenih ratnih zločinaca na političkim skupovima, državnim svečanostima i vojnim akademijama;
- Punim sprovođenjem Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina za period od 2016. do 2020. godine, posebno u delu koji se odnosi na unapređenje nastavnih programa – odnosno da u školama počne da se o zločinima govori na osnovu sudski utvrđenih činjenica;
- Nedvosmislenom javnom i političkom podrškom osnivanju Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ – REKOM.
