Manjinska prava u Srbiji – Jana Žarković, Srbija

Na lokalnom nivou (pod lokalnim ovde smatram Beograd), diskursi povodom manjinskih prava se uglavnom vode u okviru akademskih krugova, kao i u okviru nevladinih organizacija. Javna, iliti masovna svest o manjinskim pravima je ili svedena na minimum, ili se razgovor o njima ne dovodi u direktnu vezu sa poboljšanjem uslova za život manjina, već kao izolovani razgovori o nekom specifičnom fenomenu. Inicijative i organizacije koje se konkretno bave manjinskim pravima zadale su sebi veliki zadatak i hrabro uplovile u vode stigmi i predrasuda, u nadi da temeljnim i kontinuiranim radom postignu pozitivne i zadovoljavajuće rezultate. Glavni problem  koji ovde nastaje jeste što ove organizacije bude interesovanje u ograničenoj količini ljudi, uglavnom iz sličnih grana kao što su političke i humanističke nauke, prava, ili individualni aktivisti. Doseg rada je limitiran, jer je retko kada u skladu sa javnim diskursom, koji je poprilično orijentisan prema homogenom karakteru stanovništva, posebno u religijskom aspektu. Iako ovakav sentiment dobijam na lokalnom nivou, pak deluje da situacija u regionu nije preterano „svetlija“. Rat koji se, istorijski gledano, dogodio pre tri dana, uzeo je svog maha u tretiranju manjina, stvarajući još veći jaz među komšijama. U razgovoru sa ljudima iz regiona, evidentno je da manjinska prava imaju svoju jasnu podelu unutar njih samih, i da određene manjine dobijaju više pažnje nego druge, dalje produbljujući poteškoće u razrešenju društvenih problema. I koliko god varijacija postoji u odabiru koja manjinska prava su trenutno u fokusu, jasno je da etničke grupe ne dolaze na dnevni red. Ovo, naravno, ne insinuira da su manjinska prava u fokusu preterano poboljšana ili bolje regulisana, već samo dobijaju veću medijsku pažnju i veći pomen u javnom diskursu. Uoči intenziviranih evro integracija na čitavom Balkanu, neke od zemalja rade na tome da se barem neka manjinska prava usklade sa evropskim standardima, kao što su istopolni brakovi i zajednice i menjanje polova. Međutim, ovde dolazi do društvenog negodovanja na ovakve inicijative, što je posledica „dojenja“ nacionalističkim i ksenofobičnim sadržajima i narativima, utkanim u novorođene nacionalne identitete nakon raspada Jugoslavije. 

SVA manjinska prava su važna jer su ona elementarni uslovi jednog funkcionalnog društva i zajednice. Ona garantuju jednake uslove za sve učesnike javnog života, i moraju biti poštovana da bi taj život mogao teći u blagostanju i dalje napredovao. Pored toga što je aktivizam esencijalan na lokalnom nivou, neophodna je pre svega nacionalna i regionalna podrška, koja sa istim željama i ciljevima učestvuje u stvaranju adekvatnih uslova za sve članove društva. U saradnji sa drugim aktivistima, inicijativama i organizacijama, potrebno je stvoriti jedan svojstveni diplomatski jezik koji služi svima, i koji će biti razumljiv i dostupan svima, posebno aktivistima „početnicima“, kao i ljudima koji imaju površinsko znanje i razumevanje aktivizma u teorijskom i praktičnom smislu. Iz upravo tog razloga smatram da je trening kao što je bio na Fruškoj Gori važan korak ka stvaranju vokabulara tog diplomatskog jezika.

Kao aktivisti treba da prepoznamo svoju moć u dijalogu za promene, jer smo mi ti koji će dati sve od sebe da stvore uslove za one glasove koji tu moć nemaju, ili im nikada nije data. Radionice kao što je bila ova su od izuzetne važnost za dalji razvitak dijaloga o manjinskim pravima jer su mali, ali siguran korak ka podizanju svesti, i jednog dana, promenama. Konačno, valjda je naša dužnost, ne samo kao aktivista, već kao i ljudskih bića, da praktikujemo razumevanje, empatiju i želju za saznanjem o drugima, sa ciljem da uspešno delimo prostor, vreme, i život.