U nedelju, 27. februara 2005. godine navršava se 12 godina od otmice i ubistva devetnaest putnika iz voza u stanici Štrpci. Naime, grupa vojnika Vojske Republike Srpske koju je predvodio Milan Lukić je 27. februara 1993. godine iz voza br. 671 u stanici Štrpci izvela 19 putnika od kojih je osamnaest bilo bošnjačke nacionalnosti, a zatim ih kamionom prebacila u okolinu Višegrada, gde su nakon mučenja ubijeni.

Do danas je za ovaj zločin optužen i osuđen samo jedan od neposrednih počinilaca Nebojša Ranisavljević, dok se ostali počinioci i naredbodavci još uvek nalaze na slobodi. Viši sud u Bijelom Polju je 9. septembra 2002. godine osudio Ranisavljevića na 15 godina zatvora, a Vrhovni sud Crne Gore je 2004. godine ovu presudu potvrdio.

Tokom suđenja spomenuta su imena nekih od počinilaca zločina, pa se može zaključiti da su pored Ranisavljevića i Lukića, koji je ujedno bio i organizator, u zločinu učestvovali i Boban Inđić, Mićo Jovičić i Ranko Drekalo. Međutim, protiv ovih lica do danas nije sprovedena istraga. 

Sa druge strane, na osnovu dokumentacije, koju je ŽTP Beograd dostavio sudu u Bijelom Polju, vidi se da su najviši državni organi tadašnje SRJ, 30 dana pre otmice bili upoznati  sa ovom akcijom, a ništa nisu preduzeli da je spreče.

Na osnovu presude Nebojši Ranisavljeviću, kojom su porodice žrtava upućene na parnicu za ostvarivanje imovinsko – pravnog zahteva, i na osnovu relevantnih odredbi Zakona o obligacionim odnosima, država ima obavezu da porodicama žrtava dosudi pravičnu naknadu štete zbog pretrpljenog duševnog bola. Sporost sudskih postupaka za naknadu štete i nebriga države za porodice žrtava ukazuju na nepostojanje državne strategije za suočavanje sa prošlošću.

Zbog svega navedenog, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Žene u crnom, Komitet pravnika za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava, Građanske inicijative, Beogradski krug i Centar za kulturnu dekontaminaciju traže sprovođenje temeljne istrage i suđenje ostalim počiniocima i naredbodavcima, dosuđivanje pravičnih naknada štete porodicama žrtava, te saopštavanje pune istine i uloge bivših vlasti o ovom zločinu. Jedino na taj način moguće je vraćanje dostojanstva žrtvama i prekid prakse nekažnjivosti najtežih zločina.

 

Oteti su:

 1) Esad Kapetanović, 19 godina, zaposlen u preduzeću “Rad”, Beograd.

2) Ilijaz Ličina, 43 godine, zaposlen u preduzeću “Ratko Mitrović”, Beograd

3) Fehim Bakija, 43 godine, zaposlen u preduzeću “Planum”, Beograd.

4) Šećo Softić, 48 godina, zaposlen ŽTP, Beograd

5) Rifet Husović, 26 godina, zaposlen u Bijelom Polju

6) Sead Đečević, 16 godina, učenik iz Bara

7) Ismet Babačić, 30 godina, zaposlen u preduzeću “Wall Street”, Podgorica

8) Hail Zupčević, 49 godina, izbeglica iz Trebinja

9) Adem Alomerović, 59 godina, zaposlen u “Raketi”, Prijepolje

10) Rasim Ćorić, 40 godina, zaposlen u “Limci”, Prijepolje

11) Fikret Memetović, 40 godina, zaposlen u ŽTP Beograd

12) Favzija Zeković, 54 godine, vlasnik radnje u Kraljevu

13) Nijazim Kajević, 30 godina, zaposlen u pošti, Priboj

14) Muhedin Hanić, 27 godina zaposlen u preduzeću “Zmaj”, Beograd

15) Safet Preljević, 22 godine, zaposlen u privatnoj radnji u Beogradu

16) Džafer Topuzović, 55 godina, zaposlen u preduzeću “Planum”, Prijepolje

17) Jusuf Rastoder, 45 godina, zaposlen u Beogradu

18) Zvezdan Zuličić, 23 godine, student izbeglica iz Sarajeva

19) Tomo Buzov, vojni penzioner, Beograd

 

Saopštenju se pridružuje Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda.

 

 

Nataša Kandić, Fond za humanitarno pravo

Miljenko Dereta, Građanske inicijative

Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava

Andrej Nosov, Inicijativa mladih za ljudska prava

Biljana Kovačević-Vučo, Komitet pravnika za ljudska prava

Staša Zajović, Žene u crnom

Borka Pavićević, Centar za kulturnu dekontaminaciju

Obrad Savić, Beogradski krug