Tolerancija – reč koja se često koristi kao neka vrsta moralnog ideala, kao vrednost koju treba da negujemo. Ali šta zaista znači kada kažemo „tolerancija“? Da li iko od nas stvarno želi da bude tolerisan? Zamislite da vam neko kaže: „Ja te tolerišem“, teško da osećate prihvatanje, poštovanje ili vrednovanje. Tolerancija nije znak da nas neko zaista vidi, već suprotno – ona postavlja granicu, distancu između nas.
Često se provlači po medijima izraz ‘multietnički’, ‘multikulturalni’, ‘građanska država’. Sve su to neke asocijacije koje prate Crnu Goru, u dobrom i lošem smislu. U dobrom da se neki od nas trude da ono što stoji na papiru postane stvarnost, a u lošem da je stvarnost potpuno drugačija od onoga što tvrde ti papiri. Nažalost, češće ćemo pročitati da je došlo do kršenja nekih osnovnih ljudskih prava i sloboda, nego da je nešto pozitivno urađeno u unaprjeđenju istih. Kao neko ko želi da živi u uređenom društvu, u svojoj zemlji, a ne neko ko želi da ode u sređeni sistem, smatram da je vrlo bitno da promjene počnu od mene. Želim da dam svoj doprinos, ma koliko on skroman bio, jer iako možda neće biti dovoljno biće početak i nadam se da će se neko usuditi kao i ja, te ćemo tako stvoriti lavinu promjena, ne samo u nama nego i u društvu u kojem smo.
U poslednjih desetak dana, od kada u Kataru traje Svetsko muško prvenstvo u fudbalu, imali smo prilike, da na primeru gestova i izjava članova fudbalskih selekcija i političara iz Mađarske, Srbije i Hrvatske, vidimo kako se šovinizam normalizuje i kako mu se otvoreno pruža podrška.
Preduslov svakog rata i velikog stradanja koje uzrokuje ljudsko zlo jeste njegova normalizacija, pravdanje i relativizacija koja se vrši veštom propagandom. Iako svi zločinci imaju ime i prezime, a krivica ne moze biti kolektivna, ne možemo a da se ne zapitamo, da li je toliki broj građana i građanki zaista davao zeleno svetlo nasilju i zlu koje je dovelo do raspada SFR Jugoslavije? Nažalost, ogroman broj ljudi jeste. Nasuprot ovom kolektivnom jednoumlju, postojao je i deo ljudi koji je bio tračak svetlosti u preplavljujućoj tami, koji se usuđivao da glasno govori, pokaže emocionalnu zgroženost i stid, kao i energiju da se buni i opire. Ovi ljudi su ispred svih identiteta stavljali esencijalnu, a često zanemarenu, ljudskost i humanost.
Raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu SFRJ) odigrao se nasilnim putem, koji je za sobom ostavio veliki broj žrtava. Rat kao pojava predstavlja zbir velikog broja različitih tipova nasilja. U ovom kratkom osvrtu, baviću se fenomenom seksualnog nasilja i silovanja u ratu. U prvom delu rada, pokušaću da objasnim pojam sekusalnog nasilja u ratu, da bih u drugom delu rada prikazala situaciju u ratovima na prostoru bivše SFRJ i kako su posledice ovog sukoba uticale na dalju kodifikaciju međunarodnog prava. Sam kraj rada posvetiću odnosu koji institucije Republike Srbije imaju prema žrtvama seksualnog nasilja.
