U noći između 22. i 23. aprila 1999. godine, u 2.06, NATO je bombardovao zgradu Radio-televizije Srbije. Poginulo je 16 radnika – civila koji su ostavljeni bez upozorenja, iako su postojala saznanja da će zgrada biti pogođena. Njihova smrt nije bila kolateralna šteta. Bila je rezultat političke odluke režima Slobodana Miloševića da se propagandna mašina sačuva po svaku cenu – čak i cenu ljudskih života.
“Ako je baka trpela – mi nećemo! Ako je mama trpela – mi nećemo!”
Televizije Happy, Pink, Prva i B92, ponovo su dobile nacionalnu frekvenciju prvenstveno zbog „objektivnog i pravovremenog pristupa u prenosu informacija, koje ostvaruju kroz sopstvenu produkciju programskih sadržaja”, naveo je Savet Regulatornog tela za elektronske medije (REM) u obrazloženju zbog čega je ponovo dodeljena nacionalna frekvencija baš ovim televizijama. Ovo obrazloženje bi možda i imalo smisla da realnost nije potpuno drugačija.
Poslednja u nizu rehabilitacija zločinaca iz Drugog svetskog rata nedvosmislen je pokazatelj kako učinkovito može biti kada se zakoni i rad institucija jedne zemlje stave u službu propagiranja idelogija koje su vođene najštetnijim nacionalističkim ambicijama.
Neophodna je nova paradigma pregovora Kosova i Srbije: suštinska promena u pristupu koji je do sada imao načelnu podršku svih, a istinsku podršku nikoga.
