Intimnost nakon seksualnog nasilja (u ratu)

Do konačnog proboja dolazi osnivanjem Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu (MKSR), koji su među prvim sudovima ovakve vrste koji su podizali optužnice izričito za seksualno nasilje, i koji su definisali rodne zločine poput silovanja i seksualnog porobljavanja u običajnom pravu.

MKSJ je takođe prvi međunarodni krivični sud koji je izrekao osuđujuće presude za silovanje kao vid mučenja i za seksualno porobljavanje kao zločin protiv čovečnosti, a isto tako i prvi međunarodni sud sa sedištem u Evropi koji je izrekao osuđujuće presude za silovanje kao zločin protiv čovečnosti, nakon što je u jednom takvom predmetu presudio MKSR.

Prošlo je 26 godina od poslednjeg u nizu ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Ogroman deo počinjenih ratnih zločina činili su zločini seksualnog nasilja. Decenijama kasnije, mnoge žrtve se i dalje osećaju posramljeno, stigmatizovano i isključeno iz društva. 

Ovom temom bavile su se mnoge dokumentarne emisije, a javnosti su dostupna i neka od svedočenja žrtava na međunarodnoim sudovima – uključujući i MKSJ. Kako je prikazano u dokumentarcu Nečujni krik Balkanske istraživačke mreže Bosne i Hercegovine (BIRN BiH) iz 2014, neke od posledica seksualnog nasilja jesu nemogućnost začeća, problemi sa snom (nesanica i naglo buđenje iz sna), osuđivanje od strane partnera ili ustručavanje i izbegavanje da se partneru i/ili porodici kaže istina o pretrpljenom nasilju. Ovo su neki od problema s kojima se žrtve suočavaju svakodnevno i s kojima su primorane da žive.

Takođe, čest je slučaj da je pored duboko ukorenjene društvene stigme prisutna i autostigma, koja amplifikuje pritisak i (auto)destruktivnost. Stereotipizacija rodnih uloga i patrijarhalni sistem dodatno otežavaju prevladavanje posledica. S jedne strane, inferiornost žena u okviru patrijarhalnog društva prolongira njihovo ugnjetavanje, dok nasuprot tome, imperativ muževnosti i neranjivosti pogađa muški deo populacije. 

Ipak, niz se ovde ne završava.

Posledice seksualnog nasilja su mnogobrojne, dugoročne i vidljive u različitim životnim sferama. Iskustvo seksualnog zlostavljanja ima posredan uticaj na kvalitet budućih romantičnih veza i utiče na mentalno zdravlje, seksualnu intimnost i emocionalnu bliskost. Takođe, implikacije doživljenog nasilja u detinjstvu mogu biti narušavanje stabilnosti i zadovoljstva u kasnijim partnerskim odnosima. Iskustvo nasilja može negativno uticati na emocionalnu bliskost i zadovoljstvo seksualnom intimnošću, stoga je poverenje u partnera često narušeno. Usled narušenog samopouzdanja, žrtve imaju poteškoće prilikom otvaranja partneru, što utiče na dalju dinamiku odnosa i komunikaciju između partnera. Pored toga, podaci sugerišu da odrasle žrtve ovakvog oblika nasilja neretko razvijaju strah od intimnosti i napuštanja, češće dovode u pitanje pouzdanost drugih i osećaju se manje komforno u vezama. 

Pored narušene opšte funkcionalnosti i blagostanja, čest je i problem sa seksualnošću. Prema studijama koje se bave ovom temom, osobe koje su pretrpele ovakav oblik nasilja neretko imaju problem sa stupanjem u seksualne odnose i postizanjem zadovoljstva. Neke od mogućih seksualnih disfunkcija su strah od odnosa, nemogućnost uzbuđivanja i gubitak želje. Takođe, neki od odgovora na nasilje su i seksualna averzija, anorgazmija i bolni odnosi. Neizostavni su i strah, bes, krivica, anksioznost, sramota, depresija, gađenje, gubitak samopouzdanja. 

Ali nažalost zgazio mi je ponos. Više ne mogu nikad sebi da dođem. Da budem žena kao što sam bila, reči su jedne od svedokinja u dokumentarnom filmu Outreach programa Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju iz 2011. godine – Kraj nekažnjivosti: seksualno nasilje pred tribunalom. 

Pored pozitivnih seksualnih iskustava, podrška partnera pokazala se kao veoma značajna za dalji oporavak. Naime, partneri/ke koji pružaju razumevanje i interesovanje za stanje partnera/ke, umnogome doprinose zaceljenju. Takođe, rezultati studija koje se bave pitanjem stresa i načinima njegovog prevladavanja sugerišu da je društvena podrška značajan faktor u prevazilaženju stresnih situacija. Suportivno okruženje i adekvatni odgovori institucija umanjuju negativne efekte traumatskog događaja, i utiču na njihovo trajanje i težinu. Nasuprot tome, pokazalo se da negativni odgovori poput okrivljavanja i povlačenja doprinose pojačavanju simptoma. Na ovaj način, neadekvatne reakcije okruženja i formalnih pružaoca podrške (policijska, pravna i medicinska pomoć), mogu pojačati devastirajuće efekte doživljenog nasilja. 

Nažalost, nisu sve žrtve imale adekvatnu reakciju supružnika i partnera. Ja sam ispričala mužu za taj slučaj, šta se sa mnom desilo. Čovjek me zlostavljao. Rekao je da sam kurva, da ja sam njima povod dala (preuzeto iz filma Nečujni krik).

Pored gorenavedenih, jedna od posledica seksualnog nasilja jeste razvijanje posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) kod žrtava. Naime, reč je o javljanju simptoma u vidu intruzija (npr. noćne more), izbegavanja (npr. izbegavanje mesta koje ima veze sa traumom), negativnih promena kognicija i raspoloženja (npr. nemogućnost prisećanja različitih aspekata traumatskog događaja) i hiperpobuđenosti (npr. nesanica). Traumatski događaj utiče različito na pojedince, stoga reakcije i iskustva nisu univerzalni. Ipak, neretko se traumatski doživljaj manifestuje u vidu socijalnog povlačenja, zloupotrebe alkohola i psihoaktivnih supstanci, telesnih tegoba, osećanja krivice i stida itd. 

Mislim da čitav moj život neke misli ili neka bol koju sam ja osjećala i koju još uvijek osjećam nikad neće nestati (preuzeto iz filma Kraj nekažnjivosti: seksualno nasilje pred tribunalom).   

Neki od filmova koji pružaju verodostojan prikaz ovog problema jesu For Those Who Can Tell No Tales, Three Windows and a Hanging i Grbavica. Ovakav vid ekranizacije doprinosi približavanju ove teme opštoj populaciji, osvešćivanju i sučeljavanju s istom. Stoga pozivam čitaoce ovog teksta da odvoje delić svoje svakodnevice i posvete ga gledanju nekog od ovih filmova i na taj način udahnu deo istine.

Licemerno je okretati glavu i ograđivati se od nečega što predstavlja sistemski problem, jer svi smo mi deo istog sistema. Iako su institucije često gluvoneme, bitno je da pojedinci, članovi šire zajednice i društva, ne ostanu (selektivno) ni gluvi, niti nemi. Ne zaboravimo da zakonodavstvo u Srbiji ne prepoznaje razne kategorije civilnih žrtava ratova u bivšoj Jugoslaviji – uključujući i žrtve ratnog silovanja, koje se desilo van teritorije Srbije.

Zaziranje od ove teme prisutno je kako kod stručne, tako i kod šire javnosti. Stoga je svaki vid inicijative, bilo u vidu samostalnog informisanja ili promena u domenu formalnog obrazovanja, dobrodošao i preko potreban.

Verujem da bismo se znatno manje susretali s komentarima poput Kako to da se od svih to baš tebi desilo, kada bi javno mnjenje izašlo iz tuđih rana i ušlo u „tuđe cipele“. I zato, prestanimo da zapitkujemo i dovodimo u pitanje, analiziramo, nagađamo, seciramo, ogoljujemo i posramljujemo. Umesto toga, zapitajmo se šta možemo da učinimo da se ništa slično ne ponovi.  

Za kraj bih dodala poruku sagovornice iz dokumentarca Nečujni krik: Ako svi budemo ćutali, nema nigdje istine.   

Amalija Marjanu