Ratovi postoje od kad postoje prve države. Oružje u ratovima se menjalo, od mača, luka i strele, preko buzdovana, puške, granata, atomskih bombi, pa do nuklearnog naoružanja. Međutim, postoji jedno oružje, zajedničko za sve ratove, brutalno, varvarsko, okrutno – seksualno nasilje.
Sve do poslednje decenije 20. veka i ratova u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi, zločini seksualnog nasilja počinjenog u ratnim sukobima uglavnom su ostajali neprocesuirani ili ignorisani. Iako je još Haška konvencija iz 1907. seksualno nasilje stavila van zakona, Međunarodni vojni sud u Nirnbergu nije izričito krivično gonio za seksualno nasilje, a Sud u Tokiju je ignorisao porobljavanje ,,žena za utehu” od strane japanske vojske.
U noći između 22. i 23. aprila 1999. godine, u 2.06, NATO je bombardovao zgradu Radio-televizije Srbije. Poginulo je 16 radnika – civila koji su ostavljeni bez upozorenja, iako su postojala saznanja da će zgrada biti pogođena. Njihova smrt nije bila kolateralna šteta. Bila je rezultat političke odluke režima Slobodana Miloševića da se propagandna mašina sačuva po svaku cenu – čak i cenu ljudskih života.
Danas slavimo 60. godišnjicu Međunarodne konvencije o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije, ali koliko smo zapravo blizu toj stvarnosti?
Međunarodni dan ljudskih prava obeležava se svakog 10. decembra, na dan kada je usvojena Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima. Taj dan je prilika da se osvrnemo i podsetimo na neotuđiva prava svakog ljudskog bića i da ovaj dokument uporedimo sa našom svakodnevicom.
