Balkanska Pandorina kutija

Magla je ponovo progutala Beograd. Petnaest umornih mladih lica u tišini zore upija tek rođeni dan podbulim očima. Ništa se ne čuje osim žara koji nagriza duvan u cigaretama. Ovaj dan će pojesti muk, ali oni to još uvek ne znaju. Pretpostavka o tome gde nas put vodi i šta nas čeka je postojala. Nikome od nas nije bio prvi put da se susreće s ovom temom ili o njoj samopouzdano diskutuje iz pozicionalnosti svog iskustva. Nikome od nas nije bio prvi put da o tome sluša. 

A lako je, znate, slušati o zverstvima svojih sunarodnika u prošlosti kada je sve to samo još jedna priča na koju smo desenzibilisani morem drugih, njima sličnih. Lako je posmatrati statistike, brojeve na papiru, lako je slušati eksperte koji debatuju da li je broj žrtava ovaj ili onaj, da li je genocid ili pogrom ili pak masakr, lako je proći kroz još jednu prezentaciju o ratu, lako je… 

Lako je sve dok priča ne dobije telo. Formu. Opipljivost. Ime i prezime. Par cipela i kutiju voštanih boja. Jedna tabakera i sveska. Tada odjednom sve postaje zaglušujuće teško, kao da se pluća pune vodom. Ironično tačna metafora za osećanje o događaju o kom Vam govorim. A govoriti se mora, jer je Petrovo Selo još uvek neoznačena, masovna grobnica. 

Rat je bio gotov 11. juna 1999. godine, kažu istoričari. Ta činjenica me je uvek bola u oči. Kao da je rat, njegov početak i kraj, samo ugovorna obaveza vrhovnih vođa. A gde su tu ljudi? Rekla bih da su se braća Bitići pitali istu stvar kada su u julu 1999. godine, po kraju rata, uhapšeni i ubijeni, jer su pomagali civilima. Njihova tela pripadala su tajni Nastavnog centra u Petrovom selu. Zajedno sa još 53 leša i 3 glave svojih sunarodnika, uspomena na njih pala je šaka zverima koji su pokušali da zataškaju krik istine o počinjenim zločinima za vreme rata na Kosovu. 

I sada je nas petnaest, koji se rata ni ne sećamo, zajedno stajalo na istom tlu gde su hodili krvavi đonovi srpske policije, javnog komunalnog preduzeća Kladova, hidroelektrane “Đerdap’’ i civila saučesnika, koji su izabrali ćutanje zarad 2000 dinara kompenzacije za svoja zlodela. 

Bilo mi je neobično hladno. Nije to bila ona hladnoća koja Vam grize obraze i koju lako iščilite prekrivanjem šalom, ne. Ova je hladnoća grizla za kosti. Kao da se u vazduhu osećala bol. I muk… Dunav je najtiši tamo gde su u njemu sahranjeni urlici. 

Sećam se izraza lica svojih kolega. Niko od nas nije ostao imun na priče. A kako i bi? Stajali smo na mestu gde je u dve masovne grobnice pokopano, ponovo otkopano, paljeno i prevoženo ponovo u Beograd, u hladnjačama, dehumanizovano 61 telo kosovskih Albanaca. Sramota nam nije dala ni da govorimo međusobno. 

A smejali smo se i družili celim putem od Beograda! Proveli smo četiri sata vožnje u blaženom neznanju onoga što nas čeka. Ozbiljnost posete postala je stvarna tek kada smo dosegli put blizu Petrovog Sela… Zavučenost tog mesta, njegova udaljenost od civilizacije, uzani putevi koji su nas svojim krivinama protresli nazad u realnost. Na telefonima čak nismo ni imali mreže. Stigla mi je poruka ‘dobrodošli u Rumuniju’. 

Nadležni organi odgovorni za organizaciju i egzekuciju operacije ‘Hladnjača’, odnosno ‘Dubina II’ prvenstveno su se izjasnili da su tela pronađena u hladnjači koja je isplivala iz Dunava u Tekiji pripadala Kurdima koji su pokušali da prebegnu dalje u Evropu preko Rumunije. To je bio najbrži način da se javnosti skrene pažnja.

Dok smo još uvek bili u Petrovom Selu razmenila sam par poruka sa najboljim drugom koji je rodom iz Tekije. Razlog moje posete mestu ga je šokirao. Tekija za njega predstavlja letnje bekstvo iz Beograda, od posla, stvarnosti života odrasle osobe. Tekija je za njega zabava, sunce, plaža, društvo, žurke i kupanje. “Ne mogu da verujem da sam slavio nad leševima, plesao na grobu civila… Naši o tome nikada ne pričaju, a i kada se pomene – sve se negira’’. 

Lokalno stanovništvo, zaista, o ovome nikada ne govori. Čula sam čak i priču da su Albanci namerno ubijali svoje ljude i prevozili ih u Srbiju za vreme rata, gde su njihova tela bacali u Dunav da bi okrivili i demonizovali Srbe. I od svega što sam u Petrovom Selu čula i videla, ova me činjenica najviše potresla. Da su ljudi spremni da iskrive narativ do nivoa potpune animalizacije neprijatelja, radije nego preuzimanje odgovornosti svojih sunarodnika. 

Nismo krivi, ali smo odgovorni. Svako od nas pojedinačno. Da govori, da edukuje, prenosi istinu i ispravlja iskrivljene narative. Zbog pravde. I zbog mira. Svako od nas pojedinačno dužan je najstrože da osudi činjenicu da MUP Srbije na mestu neoznačenih masovnih grobnica danas održava vežbe pucanja, i da je mesto gde su paljena tela 53 nedužna, kosovska civila danas strelište državnih organa, a ne s poštovanjem istaknuto mesto komemoracije onih koji su najstrože kažnjeni bez ijednog počinjenog zločina.

A mene samo brine, da postojanje operacije “Dubina II’’, ne podrazumeva postojanje operacije “Dubine I’’, čije će razotkrivanje biti još jedan poraz, još jedan udar i još jedna sramota monstruoznosti, koje je čovek spreman da počini bližnjemu čoveku…