„SANDŽAČKE IGRE“

Sandžak nije referendum o autonomiji, niti je želja pojedinih političara, on je gravitaciona tačka za Bošnjake u Srbiji. U srcu tog regiona nalazi se njegov administrativni i ekonomski centar – Novi Pazar.

Autor: Sacha Théobald/Flickr

Grad Novi Pazar je u svakoj vladi, od demokratskih promena, imao barem jednog ministra. Idealno, zar ne? Daleko od idealnog. Partijski pluralizam u Novom Pazaru nikada nije imao svoje uspone. Nikada nije artikulisao želje glasača u konkretno rešenje problema. Prethodnih nekoliko meseci doneli su mnoštvo zanimljivih odluka gradskih moćnika, nekoliko afera, saradnju od par dana između Bošnjačkog nacionalnog vijeća [1] i rektorata Internacionalnog univerziteta i…predsedničke izbore.

Hronološkim nizom, u oktobru mesecu BNV se, na sednici Nacionalnog prosvetnog saveta „sukobio“ sa predsednikom Saveta, gospodinom Aleksandrom Lipkovskim. Neodobravanje udžbenika na bosanskom jeziku (reč je o nedostajućim udžbenicima koji su potrebni za izvođenje nastave za učenike koji nastavu pohađaju na bosanskom jeziku) povećalo je stepen nepoverenja Bošnjaka prema državnim institucijama. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja odobrilo je izdavanje udžbenika, po pojednostavljenoj proceduri. Nakon toga dolazi do ujedinjenja stavova između BNV – a i rektorata Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru. Razlog zajedničkog delovanja jeste napad države na obrazovanje u Sandžaku, mada, istina je da pomenuti univerzitet i dalje ne poseduje akreditaciju za određene studijske programe. Akreditacija univerziteta nije zalogaj koji bi zadovoljio dva ljuta politička protivnika. Teza o zajedničkom delovanju pala je u vodu u novembru mesecu. „Država nema snage da se izbori sa nelegalnom gradnjom“. Kategorički odbijam takvu tvrdnju ministra Ljajića. Novi Pazar je u tih nekoliko dana postao politička arena. U vremenu predstojećih predsedničkih izbora uvek je dobro proceniti podršku Bošnjaka. Upravo to se i desilo. Lider jedne partije je stao uz tadašnjeg premijera, dok je drugi stao u odbranu zakona, a protiv premijera. Ceo jedan dan je gospodin Ljajić bio na strani zakona. Dakle, u srpskoj politici nezapamćeno dug vremenski period. Rešenje je usledilo davanjem bezrezervne podrške dragom nam sugrađaninu, premij…ovaj…predsedniku Vučiću.

Došlo je do pomirenja dve najveće partije, tj. dve partije koje okupljaju najveći broj simpatizera. Stranka demokratske akcije doktora Sulejmana Ugljanina i Sandžačka demokratska partija (de fakto pod kontrolom ministra Rasima Ljajića) čiji je predsednik Nihad Hasanović, potpisale su Deklaraciju o saradnji. Preko noći su zaboravljeni svi vatreni okršaji i sve žrtve, svi sukobi pristalica pomenute dve partije. Ali, kako ta saradnja će trajati do „kijametskog dana [2]“.

Jedna reč, 6 slova. Nije zabava, još gore. Reč je o izborima. Bošnjaci su izbore dočekali sa jasnim stavom. Žele infrastrukturne promene. Dosadile su im ulice ukrašene rupama, otvaranje „velelepnih“ sportskih objekata koji nikome ne koriste, otvaranje buster (booster) stanice pijaće vode – nekoliko puta u toku godine. Ljajić je imao ambicije da se sam kandiduje na predstojećim izborima. Očekivao je podršku Srpske napredne stranke, no, podrška je izostala pa se morao zadovoljiti davanjem podrške lideru, vođi, el hefeu. Zukorlić je oklevao čekajući Ugljanina da odluči kome će se prikloniti. Pošto se Ugljanin nije „nikome“ priklonio, iako su visoki funkcioneri njegove partije  pružili podršku Saši Jankoviću, bivši muftija, a sadašnji narodni poslanik Muamer Zukorlić, svoju podršku daje premijeru, predsedniku, kadiji i sudiji, alfa i omegi ove države. Pre 2. aprila, dragi vođa je imao dvotrećinsku podršku Bošnjaka. Barem bi tako trebalo da bude, ako izuzmemo apstinente. Rezultati koje je ostvarila Srpska napredna stranka na izborima jesu za čuđenje, posebno rezultati koje je ostvarila u Sandžaku. Neraspoloženje građana pre izbora zameni postizborna euforija. Nekome radno mesto, nekome nada da će doći do posla, nekome nada u bolje sutra na gradilištu u nekom od gradova u Nemačkoj. Novi Pazar više nije poslednji bastion otpora protiv „tvrde“ vlasti, udaljenog centra ili nejednakog tretmana. Nažalost, Sandžak je samo strateška tačka. Tačka u kojoj ćete se pojaviti, zavesti dva (čitaj tri) politička predstavnika i to je vaš celokupan doprinos ovoj regiji.

Novi Pazar nije deset ćevapa. Nije ni deset mantija. Još manje je to grad dobrih proizvoda od teksasa, ili jeftinih cipela. Novi Pazar je grad dobrih domaćina. Grad u kome su ljudi navikli da se bore za svoja prava, svim legalnim sredstvima. Borba za vlast u mom gradu je igra spletki, afera, prljavih portala, pretećih poziva, narušavanja intime pojedinaca. Sve pod parolom „on je mene hteo, ali ja sam brži“. Došlo je vreme da se politički eksponati zamene mladim, svežim ljudima. Ljudima koje neće zavarati priča o kilometrima imaginarnog autoputa.

[1] U daljem tekstu BNV.

[2] Sudnji dan, islamska interpretacija.