S obzirom na to da i sama imam veliki interes za ove teme, pridružila sam se razmeni – ali u malo drugačijoj ulozi. Naime, prošle godine bila sam učesnica na regionalnoj aktivističkoj školi pod nazivom Mir-Мир koju je Inicijativa organizovala u Delnicama, odnosno planinarskom centru Petehovac. Tada sam se ujedno i prvi put susrela s radom Inicijative mladih za ljudska prava, a zahvaljujući Senni, Dori i Margareti celokupno iskustvo podstaklo me na dalja istraživanja i preispitivanje ovih tema.
Kada se ukazala prilika da se pridružim organizaciji škole u Osijeku, na poziciji aktivistkinje Inicijative, oduševljeno sam prihvatila i bacila se na pripreme! Budući da mi je ovo bio prvi put da učestvujem u svojevrsnoj voditeljskoj i mentorskoj ulozi, nisam znala šta da očekujem, ali je već od prvog dana vladala prijateljska i otvorena atmosfera. Zajednička večera i upoznavanje poslužili su kao izvrstan ledolomac, dok se kroz brojne sadržaje tokom nedelje, poput teambuildinga, radionice „Devedesete i ja“ te sesije „Sharing is caring“, gradio siguran prostor za otvoreni dijalog, međusobno razumevanje i multiperspektivnost.
Prva velika, uvodna sesija prikazala je raspad Jugoslavije iz tri aspekta – istorijskog, ekonomskog i kulturnog. Istorijski aspekt obuhvatio je ključne koncepte, poput balkanizacije Balkana, ali i događaje koji su dodatno obeležili period ratnih zbivanja. Pružena je uvodna obrada vojno-policijskih operacija Oluja i Bljesak, a dotakli smo se i teme Stenograma o podeli Bosne, tj. razgovora koje je Franjo Tuđman vodio u periodu od 1991. do 1999. godine sa svojim saradnicima i partnerima o planiranju i sprovođenju svoje politike u Bosni i Hercegovini, što je direktno uticalo na brojne ishode tog razdoblja. Nadalje, o raspadu Jugoslavije i ratovima 1990-ih ne može se govoriti bez spominjanja Feral Tribunea, tj. njegove kulturne i medijske uloge.
Uloga Međunarodnog krivičnog suda u Hagu
Samo izlaganje završeno je pregledom statistike ratnih zločina izvršenih na području bivše Jugoslavije, s posebnim naglaskom na Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, poznatiji kao Haški sud, koji se bavio zločinima koji su se dogodili tokom tih ratnih sukoba. Naime, od prvog suđenja pred Međunarodnim krivičnim sudom 1996. godine do sredine 2015. godine svedočilo je više od 4.650 svedoka. Shodno tome, broj svedoka i osoba u njihovoj pratnji značajno je porastao u odnosu na početne godine, kako je rastao broj optužnica, ali i broj optuženih i suđenja.
Tokom 19 godina, sprovedeno je više od 10.800 dana suđenja, dok je ispisano više od 2,5 miliona stranica transkripata sudskih postupaka. Takođe, optužena je 161 osoba za zločine genocida, kršenja zakona ili običaja ratovanja, teške povrede Ženevske konvencije i zločine protiv čovečnosti, od kojih je 90 osuđeno, a kazne su izvršene u 14 zemalja Evrope. Nadalje, 19 osoba je oslobođeno krivice, 37 postupaka je okončano, odnosno optužnice su povučene, dok su 2 osobe na ponovljenom suđenju pred MMKS (Međunarodni mehanizam za krivične sudove).
Takođe, 13 osoba je prebačeno državama na području bivše Jugoslavije kako bi im se tamo sudilo. Zahvaljujući naporima Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, nepovratno je promenjena slika međunarodnog humanitarnog prava, pružena je prilika žrtvama da opišu strahote kojima su prisustvovale ili koje su iskusile, te su osumnjičeni pozvani da snose najveću odgovornost za zverstva počinjena tokom oružanih sukoba 1990-ih godina.
Štrajk u Borovu i nagoveštaj rata
Nakon prezentovanja istorijske pozadine, fokus je prebačen na ekonomsku sliku tranzicije u Jugoslaviji. Izlaganje je nastojalo da pojasni ekonomske uzroke i posledice raspada Jugoslavije, pri čemu je istaknuta klasna dimenzija sukoba i pretvaranje radničkog identiteta u etnički. Samim tim, celokupna teorijska pozadina dodatno je potvrđena studijama slučaja. Tačnije, kroz primere Borova u štrajku i iskustva radnica tekstilne industrije u Osijeku, pružen je odličan uvid u procese privatizacije i njihove posledice koje se, zapravo, i dalje osećaju. Slučaj Borova u štrajku izuzetno je fascinantna priča – priča o usponu, padu i značajnim gubicima u vrtlogu ratnih zbivanja i privatizacije.
Borovo je osnovano 1931. godine, a do kraja 1980-ih izraslo je u najveće i ekonomski najmoćnije preduzeće za proizvodnju i prodaju obuće i gume u ovom delu Evrope. Ipak, u leto 1988. godine, oko 1.500 radnika započinje štrajk i kreće ka Beogradu, upada u Saveznu skupštinu i traži rešenja. Ne primajući platu mesecima, počinju da brinu za sopstvenu egzistenciju, što je uslovilo ovaj klasni sukob. Nadalje, dve godine kasnije, Jugoslavija ulazi u višestranačje, ekonomska kriza se produbljuje, a Borovo se nalazi pred stečajem.
Tako dolazi do još jednog štrajka, u junu 1990. godine. Samim tim, unutar štrajkačkog odbora počinju veze sa HDZ-om, a rastu i optužbe na nacionalnoj osnovi. Navedeni uslovi dovode do političke manipulacije, kao i do fragmentacije radništva, služeći kao svojevrsna uvertira u sve ono što će se kasnije dogoditi.
Početkom rata u Hrvatskoj, ali i padom Vukovara, Borovo prestaje sa radom, a brojni njegovi objekti bivaju razoreni. Od 1992. do 1997. godine uprava Borova deluje iz Zagreba, a proizvodnja se odvija u Donjem Miholjcu. Tek 1998. godine Borovo ulazi u posed svoje imovine u Vukovaru, organizuje se kao poslovna grupa i počinje ponovo sa proizvodnjom na matičnoj lokaciji.
Poslednji segment ove sesije bio je raspad Jugoslavije iz kulturnog aspekta, prikazujući kako su srpski i hrvatski mediji, pre svega knjige, filmovi i televizija, imali važnu ulogu u širenju propagande s obe strane, time oblikujući odnose čije karakteristike, nažalost, još uvek možemo da primetimo. Prvi dan obeležio je i početak rada u radnim grupama.
Studije slučaja – Vukovar, Oluja, stradala deca
Učesnici su, u skladu sa sopstvenim interesovanjima i željama, pre početka same škole imali mogućnost izbora jedne radne grupe, a cilj ovog oblika rada bio je osmisliti medijsku kampanju, sprovesti naučno istraživanje, umetnički se izraziti ili pak pokušati osmisliti svojevrsnu reformu vezanu za temu same radne grupe. Shodno tome, učesnici su mogli birati između tri teme – vojno-policijske operacije Oluja, ratnih zločina počinjenih u Vukovaru 1991. godine, te ubijene i stradale dece u ratu u Hrvatskoj, odnosno Dana sećanja na ubijenu i stradalu decu u ratu u Hrvatskoj.
Nakon upoznavanja sa svojim mentorima, učesnici su svakog dana imali po nekoliko sati za rad na zadatku, odnosno problemu koji su odlučili da obrade, a svoj rad su prezentovali poslednjeg dana na plenarnoj sesiji pred ostalim učesnicima. S druge strane, Međunarodni praznik rada započeo je tzv. „memory walk“-om, tematskom šetnjom kroz Osijek koja je imala za cilj da prikaže najznačajnija mesta i spomenike rata u Hrvatskoj, ali i mesta koja se u Osijeku vezuju za stravične ratne zločine počinjene nad civilima srpske nacionalnosti, u medijima poznatiji kao „slučaj selotejp“ i „slučaj garaža“.
Samim tim, tokom šetnje govorili smo i o najznačajnijim ljudima u ratnom Osijeku – Josipu Reihl-Kiru, šefu osječke policije i mirotvorcu, koji je zbog svoje želje da izbegne ratne sukobe ubijen 1. jula 1991. godine, te Branimiru Glavašu, nekadašnjem sekretaru osječkog Sekretarijata za narodnu odbranu, optuženom za ratne zločine. Pobuđivanje tih zaboravljenih priča i sećanja na mestima koja se snažno trude da zanemare ono što se dogodilo, dalo je jedan novi uvid u turbulentnost rata.
Drago Hedl o ratnom Osijeku
Ta nova perspektiva Osijeka – nesigurnog, odsečenog i podređenog svojevrsnoj tiraniji, neupitno je obeležila ostatak boravka u njemu, posebno u kasnijim sesijama. Petak je bio rezervisan za čas javne istorije i posetu Muzeju ličnih priča. Na času javne istorije posetio nas je Drago Hedl, jedan od najboljih hrvatskih istraživačkih novinara, ali i ključna osoba u istraživanju ratnih zločina Branimira Glavaša (o čemu je napisao i knjigu) te izveštavanju o dešavanjima u Vukovaru i Paulin Dvoru.
Drago je sve do 1991. godine bio glavni urednik „Glasa Slavonije“, nakon čega postaje ratni reporter „Slobodne Dalmacije“, a pisao je i za „Feral Tribune“. Uprkos raznovrsnoj karijeri, kao novinar radi već 50 godina, provodeći najveći deo svog života u štampanim medijima. Tokom časa javne istorije podelio je s nama crtice iz privatnog života, kao i direktne uvide u ono što se 1990-ih događalo u ratom pogođenom Osijeku, posebno se osvrnuvši na delo i ubistvo Josipa Reihl-Kira, o kome je, u saradnji sa rediteljem Ivanom Ramljakom, snimljen dokumentarni film „Mirotvorac“, premijerno prikazan na ovogodišnjem ZagrebDox-u.
Osim toga, upoznao nas je i s političkom pozadinom medija te propagandnom ulogom koju su mediji dobili tokom raspada Jugoslavije i posledičnih ratnih zbivanja. Razgovor je završen u inspirativnom i motivišućem tonu, sa značajnom porukom Drage Hedla mladima: Istorija je učiteljica života, ali bojim se da mi od istorije nismo ništa naučili i da će se sve to ponoviti. Naša generacija je zabrljala stvari i ostavila dosta toga na vašim leđima, ali na vama je da to promenite i da ovaj svet barem za nijansu učinite boljim, koliko god je to moguće.
Sa tom porukom uputili smo se u Muzej ličnih priča, smešten u Staroj pekari u Tvrđi. Muzej je koncipiran kao interaktivan prostor u kojem posetioci pregledavanjem postavki i slušanjem video materijala saznaju lične priče sugrađana Osijeka, uglavnom pripadnika manjinskih i marginalizovanih grupa. Samim tim, u Muzeju se trenutno nalazi 89 ličnih priča podeljenih u 4 postavke – Priče Roma, Priče Jevreja, Priče Srba i Po meri – priče radnica tekstilne industrije.
Muzej ličnih priča
Građa Muzeja tako se direktno nadovezala na teme regionalne aktivističke škole, obezbeđujući učesnicima siroviju i realniju perspektivu, satkanu od iskustava pojedinaca koji su ih doživeli i preživeli. Dan je završen predavanjem „Suprotstavljeni narativi“ u kojem je, iz hrvatske i srpske perspektive, obrađena tema vojno-policijske operacije Oluja, s posebnim naglaskom na ono što se događalo nakon prelaska srpske granice, gde su izbeglice masovno mobilisane.
Najveći utisak na mene ostavio je deo koji se bavio prinudnom mobilizacijom izbeglica. Smatram da se o toj temi retko govori, a izuzetno je važna za razumevanje ličnih priča ljudi pogođenih ratom. Taj segment mi je pomogao da bolje razumem i ljudsku/personalnu dimenziju ratnih stradanja. Posebno mi je bilo korisno videti kako se isti istorijski događaj – konkretno vojno-policijska operacija Oluja – tumači iz različitih nacionalnih perspektiva. U Hrvatskoj se taj dan obeležava kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti, dok se u Srbiji doživljava kao dan žalosti zbog stradanja i izbeglištva velikog broja civila, kaže mi Iris, učesnica iz Hrvatske.
Tokom vikenda smo se odmakli od izleta i predavanja te je naglasak stavljen na radionice, odnosno intimnije sesije sa ciljem zbližavanja učesnika, stvaranjem sigurnog prostora i deljenjem razmišljanja, stavova, znanja i iskustava. Sesija „Sharing is caring“ sprovedena je u subotu, a reč je o obliku rada u kojem sami učesnici mogu preuzeti ulogu voditelja i podeliti svoja znanja, iskustva i veštine sa ostalima. Druga sesija tog dana, „Nacionalizam i stereotipi“, imala je za cilj ispitivanje dominantnih narativa koji se često temelje na nacionalizmu i stereotipima koji se prenose, a od učesnika se očekivalo da ih osveste i o njima polemišu.
Poslednji dan regionalne aktivističke školice započeo je radionicom „Devedesete i ja“, gde su učesnici imali priliku da podele svoja razmišljanja o devedesetim – o onome za čim žale kao generacija rođena nakon rata, ali i svoja lična iskustva ili iskustva svojih bližnjih vezano uz ono što se tada događalo. Iako je od raspada Jugoslavije i ratova 1990-ih prošlo više od 30 godina, posledice i rane su i dalje duboke. Mogućnost da kritički sagledamo te teme, ali i da osvestimo kako to još uvek utiče na nas – otvara put ka pomirenju, oporavku i miru. Suočavanje s prošlošću je dugotrajan proces, a ovi mali koraci nam pomažu, makar malo, u ostvarivanju tranzicione pravde.
Škola je završena predstavljanjem radova radnih grupa. Kao što sam navela u uvodnom delu ovog teksta, pre početka škole svako je imao mogućnost, prema sopstvenim interesima, da odabere jednu od tri ponuđene teme, tj. radne grupe. Ipak, važno je naglasiti da nisu postojale konkretno definisane smernice i uputstva, već su učesnici sami u svojim grupama trebalo da definišu problematiku koju žele da obrade i predstave ostalima.
Zaslužujemo istinu i bolju budućnost – sklonite nam se s puta dok je gradimo!
Prijavio sam se na „Novi val“ jer sam osećao da mi nedostaje znanje o devedesetim – periodu koji nam se tokom formalnog obrazovanja predstavlja veoma površno i često jednostrano. Dugo sam ovu temu izbegavao, delom zbog straha da će odgovori biti bolni, budući da su politički narativi i medijski prikazi jedino što sam do sada poznavao. Međutim, nakon šest dana programa, ono što me najviše inspiriše jeste upravo to što dolazimo iz generacije koja nije direktno proživela to vreme. Mi imamo priliku da s vremenskom distancom, bez ličnog tereta i uz kritičko promišljanje, otvoreno govorimo o prošlosti i suočimo se s njom.
To suočavanje ne treba da bude proračunato ni selektivno – ono predstavlja temelj za budućnost u kojoj želimo da prekinemo začarani krug bola i ponavljanja. Samo iskrenom željom da razumemo sve perspektive i poštujemo svaku žrtvu možemo graditi društvo koje uči iz prošlosti. Naša je odgovornost da prekinemo ćutanje i podele, te istinom, empatijom i dijalogom postavimo temelje pravednije budućnosti, kaže mi Goran, učesnik iz Srbije.
Ivoni iz Hrvatske bilo je teško da opiše sve što je naučila u tih, kako kaže, kratkih i snažnih šest dana regionalne škole i razmene Inicijative mladih za ljudska prava iz Hrvatske i Srbije.
Ono što je za mene kod rada YIHR-a najviše upečatljivo jeste upravo taj pristup koji je jednako informativan koliko i emotivno osvešćen u suočavanju s neverovatno kompleksnom temom međuetničkog rata, pitanja nasleđa, pravde, odgovornosti, suživota i budućnosti. Taj pristup odražava dozu hrabrosti i odlučnosti u ideji da mladi iz Hrvatske i Srbije (ali i cele regije) zaslužuju bolje. Zaslužujemo da znamo i čujemo istinu, ili barem iskrenu posvećenost njenom istraživanju. Zaslužujemo bolje udžbenike, bolje medije, bolje novinare i bolje političare.
Zaslužujemo češće prilike za saradnju, zaslužujemo da imamo mostove i otvorene komunikacione kanale, zaslužujemo prostore da progovorimo, pitamo i čujemo jedni druge. Zaslužujemo više od samo teškog tereta prošlosti natovarenog na naša leđa – ako ništa drugo, zaslužujemo da znamo šta je u njemu, kako da ga olakšamo i šta da (pobogu!) radimo s njim.
Zaslužujemo sadašnjost bez stalnog trovanja uma, izlaz iz neprekidnog ringišpila od kojeg nam je svima muka. Zaslužujemo da zahtevamo bolju budućnost – sklonite nam se s puta dok je gradimo, odlučna je Ivona.
Kroz „Novi val“ Osijek je na nedelju dana postao mesto povezivanja, učenja i zajedničkog promišljanja budućnosti — dokazujući još jednom da mladi imaju snagu da pokrenu talase promena.
Tekst je preuzet s portala Radnička prava.
