Komentarišući slučaj zatvaranja prodavnice koja je u svojoj ponudi imala duks s natpisom „Nož, žica“, Đurić je pozdravio reakciju nadležnih, ali ističe da svega toga ne bi bilo bez pravovremene reakcije građana koji su se organizovali, kako na društvenim mrežama gde su slali pritužbe Fejsbuku i Instagramu koji su onda suspendovali naloge prodavnice, tako i pritiskom na nadležne što je rezultiralo time da Ministarstvo trgovine promptno naloži tržišnoj inspekciji da dalje reaguje. Seća se, kaže, i drugih vremena kada su se organizovali kontraskupovi okupljanju nacista i fašista, a čega već dugo nema.
– Izgubila se ta oštrica na strani građanske Srbije jer nema ni lidera ni nekog dijaloga unutar te građanske Srbije, a nema ni postignutih rezultata. Čini se da je sve što je rađeno, rađeno uzaludno. Mislim da tu fali nada, fali neko liderstvo, i u smislu ideja, ali i u smislu ljudi i političkih partija i organizacija koje bi povele. To je ono što nam nedostaje. Ali organizovani pojedinci, eto, na društvenim mrežama deluju i vidi se da neki rezultat mogu da postignu i to je nešto što mene lično ohrabruje, mada bih voleo da smo mnogo više ko zapete puške koje reaguju na svaki izliv fašizma, ističe Đurić.
Za razliku od brojnih ranijih slučajeva, ovde su nadležni brzo reagovali. Može li se to tumačiti kao promena u ponašanju institucija ili pre kao izuzetak?
– Svakako jeste izuzetak i kontekst u kome je ta inspekcija reagovala je drugačiji nego inače. Ali to pokazuje ono o čemu stalno govorimo mi iz organizacija za zaštitu ljudskih prava: institucije treba da reaguju. Džaba mi građani reagujemo od slučaja do slučaja, institucije su te koje treba da se izbore sa govorom mržnje. Ovde je tržišna inspekcija imala snažnu volju i našla je način, a tako bi trebalo svaka institucija da reaguje, od skupštine, vlade pa do drugih inspekcija, ali pre svega tužilaštva. Mi imamo Zakon o zabrani isticanja neonacističkih i fašističkih simbola za koji niko nije čuo da je zapravo sproveden, da je neki skup zabranjen, da je neko zbog toga odgovarao, a znamo da tih okupljanja ima, da te garderobe u prodaji ima. Ima i fašističkih i nacističkih majica i zastava koje se ovde prodaju, taj kapitalizam nacionalizma uspeva. Duks koji je bio povod za zatvaranje tih radnji je vrh ledenog brega, oni godinama uspešno posluju. Sve ostale njihove majice i duksevi, sve je to negde na granici podsticanja mržnje, od Arkana do „Dogodine u Prizrenu“ i ostalih poruka koje u našoj javnosti služe da mobilišu ljude na mržnju, a ovi ljudi na tome još zarađuju. To je negde paradigma srpskog nacionalizma – da zarađuje, da profitira na tome što inspiriše mržnju kod ljudi.
Kako smo uopšte došli do toga da u društvu postoje oni koji žele da javno nose majice s parolom koja veliča genocid, kako to da postoje radnje u kojima je moguće legalno nabaviti takvu odeću? Čija je tu najveća krivica, pretpostavljam da ne postoji samo jedan krivac?
– Naravno, svi delimo tu odgovornost, mi kao građani, vi kao novinari, a najveće parče odgovornosti nose institucije. Do pre par godina u Beogradu su bili štandovi za prodaju majica u Knez Mihajlovoj, gde su bile majice Ratka Mladića i to nikom nije smetalo. Ovo je izuzetak, ne treba da sad maštamo da se Srbija promenila preko noći, ali ovakva reakcija institucija je nešto što to možda ne sprečava zauvek ali pokazuje da postoji način da se protiv toga borimo. Ono što nam posebno treba jeste da se u našoj javnosti mnogo više govori o tome da je Ratko Mladić ratni zločinac. Glasovi da je Ratko Mladić zločinac, glasovi koji propagiraju istinu, činjenice, ono što je utvrđeno pred sudom, to mora da se pojača i onda će biti manja potražnja. Biće ekstremista uvek. Ima zlih ljudi u svakom društvu i u svakom narodu, ali nema ni u našem ovoliko koliko nam se čini. Ja tvrdim da vi možete da provedete ceo život, ako ste rođeni ’85 ili ’95, i da se ne suočite s tim da je Ratko Mladić zapravo zločinac. Jer, takvi su narativi u novinama, na televiziji, u elitama i medijskim i kulturnim i političkim i obrazovnim; na društvenim mrežama ste u svom balonu, u obrazovnom sistemu to nigde nećete pomenuti i vi možete ceo život da mislite da je to najnormalnija stvar.
Kakav bi, po Vašem mišljenju, bio zadovoljavajući epilog u ovom slučaju, a kakav očekujete da će biti?
– Iz Ministarstva trgovine su podneli prekršajnu prijavu na osnovu Zakona o oglašavanju i očekujem da će se tu utvrditi da je prekršen zakon i da to može da predstavlja jedan presedan na osnovu koga bi ta inspekcija mogla da kažnjava i druge. Podneli su i krivičnu prijavu za izazivanje verske netrpeljivosti, ali ne očekujem da će sud to tako protumačiti, jako su konzervativni u tim presudama. Ali, mislim da bi ovaj tračak nade koji nam je ta inspekcija i ta njihova reakcija dala trebalo da nas inspiriše i motiviše da im češće prijavljujemo takve stvari. Da nije bilo te buke na društvenim mrežama, verovatno oni ne bi ni znali za to i ne bi reagovali. Možda treba češće da prijavljujemo i da više imamo poverenja u neke od ti institucija, jer siguran sam da je većina ljudi koji rade u našim institucijama sa ispravnim sistemom vrednosti i da bi reagovala, ali da ponekad jednostavno ne znaju.
Ekstremna desnica u Srbiji je pretežno rusofilska i mrzi Ameriku, ipak s velikom simptijama je gledala na mandat Donalda Trampa, pogotovo nakon najave da će antifu proglasiti terorističkom organizacijom. Da li je Trampov mandat zaista toliko uticao na jačanje desničarskih, rasističkih i ksenofobnih organizacija i ideja i može li sada doći do deradikalizacije kada Tramp definitivno odlazi sa funkcije, a njegove pristalice se suočavaju sa dugogodišnjim robijama zbog upada u Kongres?
– Nacionalisti i takozvani suverenisti su ljudi kao i mi. I oni vole da budu deo društva, da se povezuju sa svetom. Nažalost, mislim da su nacionalisti u Evropi mnogo više povezani nego mi, takozvani građanski deo društva. Da li će sada doći do promene nakon što je Tramp otišao, mislim da će desničari na vlasti poput Orbana biti usamljeniji i slabiji. A što se tiče ovog grasroots ekstremizma, mislim da njima uvek najviše odgovara uloga žrtve, kao što naši nacionalisti najviše vole da podstiču tu ulogu žrtve kako su Srbi žrtve svega, od Vatikana do koga hoćete, a da sada postoji taj novi neprijatelj, ta američka duboka država koja se navodno bori protiv suverenista i nacionalista. Mislim da će na tom nekom grasroots nivou to zapravo samo ojačati taj pokret i tu neku međunarodnu solidarnost ekstremista, ali da će na političkom nivou stvari krenuti na bolje.
Da će to na neki srednji rok imati efekat smanjenja tog nacionalizma u smislu dalje mobilizacije, kako u Americi, tako i u Nemačkoj, Skandinaviji. Kao što smo pratili, a sad gotovo više da i ne komentarišemo tu ekstremnu desnicu u Nemačkoj koja je nekako samo nestala sa scene. Iako postoji rast nacionalizma u svetu, naš ekstremni nacionalizam nije svoj vrhunac imao sa Trampom i Stivom Benonom, nego devedesetih i on još uvek odatle vuče neku svoju energiju a ne toliko iz tog međunarodnog konteksta, tako da mislim da neće to mnogo uticati na nacionalizam u balkanskim zemljama.
Ipak, baš je američki neonacista učestvovao u vandalizovanju spomenika NOB-a i u drugim akcijama srpskih „kolega“?
– Srbija je skoro pola godine bila jedino mesto gde je moglo da se iz Amerike odleti direktno zbog korone i mislim da su se oni na nekim mrežama upoznali i da je tako došlo do toga. Mislim da još uvek nismo ostrvo koje će da prima ludake sa svih strana. Mada, demantuje me nekada stvarnost pa u vlasti sada imamo jednog takvog radikalnog desničara iz Francuske koji je šef Uprave za saradnju sa dijasporom u Vladi Srbije. Ne treba zaboraviti da on zapravo dolazi iz tog ekstremno desničarskog, radikalno desničarskog miljea, antiimigrantskog, rasističkog u suštini i da je sada funkcioner srpske vlade. Tako da eto, možda sam sam sebe demantovao, ali nadam se da nećemo postati ostrvo koje će da bude utočište ludaka sa raznih strana sveta.
Koliko su onda ta činjenica i ekspresna reakcija ministarstva u slučaju duksa kompatabilne? Je l’ to dokaz da su nadležni slučajno reagovali baš onako kako bi inače trebalo da reaguju?
– Naš problem je što mi nemamo jasan sistem vrednosti. Kada ta neonacistička bagra krene da uništava spomenike, mi se kao društvo zbunimo i kažemo: Je l’ to sad dobro ili loše? Je l’ to trebalo da se uradi, šta će nama ti grobovi na Kalemegdanu? I tako dalje i tako dalje. Tu je naš problem, nemamo jasan odgovor kao društvo na to. I to nemamo u velikom opsegu stvari – u odnosu prema Narodnooslobodilačkoj borbi, odnosu prema ratovima devedesetih, u odnosu prema 5. oktobru, mi nemamo uopšte zajednički stav kao društvo. Tu smo podeljeni, i to ne onako na dva dela kao što je Amerika podeljena, podeljeni smo na mnogo delova i to je glavni uzrok tih problema o kojima sad razgovaramo. Zašto građani više ne reaguju, zašto nema organizovanih grupa, zašto nema ni političkih stranaka koje jasno stoje iza tih vrednosti? Zašto nema više reakcija u institucijama? Zašto ništa ne može da nas iznenadi, pa ni to da francuski radikalni desničar rasista bude funkcioner Vlade Srbije? Ni to nas nije iznenadilo zato što mi uopšte nemamo kompas šta je ispravno, šta nije ispravno, a šta nije normalno. Jer, oko ključnih stvari iz naše istorije i ključnih stvari naše budućnosti mi nemamo ni blizu zajednički stav. I tu leži problem. Mislim da je rešenje toga da dugo veslamo svi u istom pravcu, a uopšte ne vidim kako to može da se desi. Mislim da je jedini odgovor Evropa, ali izgleda da ni Evropa nije spremna da vesla s nama niti da smo svi mi ovde spremni da veslamo ka Evropi, čak i oni koji to deklarativno govore.
Izvor: Autonomija
