Prvog dana treninga, učesnici su imali priliku da na predavanju pravnika Dušana Jovanovića saznaju kako je planiran i izvršen genocid u julu 1995. godine u istočnoj Bosni i Hercegovini.
Dušan Jovanović je, oslanjajući se na primere iz sudskih predmeta pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), govorio o početku rata u Bosni i Hercegovini, o etničkoj strukturi BiH pre i posle rata, kao i politikama koje su dovele do genocida u Srebrenici. Drugi deo predavanja bio je posvećen ulozi međunarodne zajednice i događajima u i oko Srebrenice tokom jula 1995. godine.
Drugog dana treninga, učesnici su razgovarali sa programskim kooordinatorom Inicijative, Markom Milosavljevićem, koji je hronološki predstavio odnos države Srbije i srpskog društva (ranije SRJ) od 1995. do 2020. godine prema genocidu u Srebrenici. Milosavljević je navodeći primere, ukazao da vlasti u Srbiji kontinuirano negiraju da se u Srebrenici dogodio genocid.
U drugom delu, on je govorio o procesuiranju ratnih zločina u vezi sa srebreničkim genocidom pred sudovima u Srbiji, o politici negiranja i o glorifikaciji ratnih zločinaca. Deo predavanja posvetio je i obrazovanju, osvrćući se na istorijske udžbenike u Srbiji.
Učesnici treninga su imali priliku i da saznaju kakav je status žena i devojčica u ratu. Predavanje na tu temu održala je Mina Damnjanović iz organizacije Žene u Crnom, koja je objasnila kako je 2000. godine doneta Rezolucija 1325 Saveta bezbednosti UN-a.
Ova rezolucija bila je prvi zvanični dokument Saveta bezbednosti kojim se od strana u sukobu zahteva da spreče kršenja prava žena, podrže njihovo učešće u mirovnim pregovorima i postkonfliktnom oporavku i zaštite žene i devojčice od seksualnog i rodno zasnovanog nasilja u oružanim sukobima.
Damnjanović je istakla tri ključne komponente ove rezolucije kroz primere (ne)adekvatne primene ove rezolucije u Srbiji: zaštitu, prevenciju i participaciju žena i devojčica tokom i nakon konflikta.
Na kraju drugog dana, učesnici treninga razgovarali su sa Almasom Salihović, jednom od žrtava genocida koja je sa svojom porodicom proterana iz sela Skejići, odakle je utočište potražila u zaštićenoj zoni 22km dalje – u Srebrenici. Njen brat Abdulah ubijen je u jednoj od egzekucija tokom genocida.
Almasa, koja je imala osam godina kada je počinjen genocid, ispričala je da je 11. jula 1995. godine, sa majkom, braćom i sestarama bila kod strica. Kada su srpske snage ušle u Srebrenicu, oni su pokupili šta su mogli od svojih stvari i počeli su da beže prema bazi UN-a u Potočarima, udaljenoj oko 3 km.
“Ne mogu da te držim za ruku; samo me drži za dimije i šta god da se desi, ne puštaj “, seća se Almasa majčinih reči.
Almasa je trčala zajedno sa svojom braćom i sestarama, ali kako se “reka ljudi” kretala u istom pravcu, njena najstarija sestra Fatima (19) i brat Abdulah (17) izgubili su se u gomili.
Fatima i Abdulah uspeli su da nađu utočište u nekadašnjoj fabrici akumulatora u Potočarima, koja se smatrala sigurnim mestom. Pošto je taj prostor bio premali za desetine hiljada ljudi koji su bežali, vojnici UN-a zatvorili su vrata, tako da tri dana u bazu niko nije mogao da uđe niti da iz nje izađe.
Ostatak ljudi, među kojima su bili Almasa, njena majka i njeni braća i sestre, ostao je napolju.
Oni su posle ušli u jedan od autobusa za Kladanj, koji su srpske snage dovezle za deporataciju.
Njena majka je tada svog 15-godišnjeg sina Saliha sakrila ispod sedišta i bacila na njega odeću, da ga ne bi videli srpski vojnici, za koje je znala da će ponovo pretražiti autobus. Almasa se rekla i da se seća kako su žene i deca pljuvali po prozorima autobusa u kom se nalazila, psovali su i bacali kamenje na konvoj.
Njenu sestru Fatimu i brata Abdulaha, razdvojili su vojnici VRS-a, čim je konvoj izašao iz baze UN-a. Trinaest godina kasnije, Almasa je 2008. saznala da je 30 posto Abdulahovih posmrtnih ostataka pronađeno u sekundarnoj grobnici Čančara, u blizini Zvornika. Iste godine, Abdulah je sahranjen na mezarju u Potočarima.
Poslednji dan treninga, pod nazivom “Prakse sećanja na genocid u Srebrenici” počeo je prezentacijom kolekcije dečijih sećanja na genocid u Srebrenici, o čemu su govorili kustos Memorijalnog centra Potočari – Srebrenica, Hasan Hasanović, i izvršna direktorka Muzeja ratnog detinjstva u Sarajevu (MRD), Amina Krvavac.
Oni su objasnili kako je teklo osnivanje i razvoj muzeja, govorili su o efektima podrške, poput psihoterapije i sigurnog prostora, koje su žrtve rata dobile u okviru programa MRD-a.
Hasan i Amina predstavili su izazove sa kojima se susreću prilikom prikupljanja građe i objasnili su proces snimanja svedočanstava iz pozicije žrtve koja govori o sećanju na rat.
Hasan je govorio o svom ličnom iskustvu koje je takođe deo kolekcije sećanja u Muzeju ratnog detinjstva u Sarajevu. On je naveo da je njegovo svedočenje uz pomoć terapeuta u MRD-u za njega bilo neka vrsta leka. Govoreći iz perspektive osobe koji je u egzekucijama izgubila brata blizanca, istakao je da je važno narativ o genocidu zasnivati na razumevanju i pijetetu prema žrtvama, a ne na mržnji i novim podelama, kako nove generacije ne bi bile gurnute u ratne sukobe.
Na kraju trećeg dana, predavanje pod naslovom „Šta danas znamo o genocidu u Srebrenici“ održao je istraživač Međunardnog mehanizma za krivične sudove (MMKS) Nemanja Stjepanović. On je najpre napravio pregled sudskih predmeta u vezi sa genocidom i drugim zločinima počinjenim u Srebrenici 1995. godine, koji su vođeni pred MKSJ-om i Mehanizmom. Zatim je govorio o činjenicama u vezi sa genocidom u Srebrenici koje su u tim procesima utvrđene.
Polaznici su imali priliku i da vide delove svedočenja preživelih žrtava genocida sa suđenja vođenih pred MKSJ-om.
Projekat je podržan od strane Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke. Nemačka podržava napore u uspostavljanju participativne kulture sećanja, regionalne saradnje i pomirenja u regionu Zapadnog Balkana.
