Građani i građanke ničije države

Kosovo, ili je možda bolje upotrebiti termin Republika Kosovo sebe smatra nezavisnom državom jer takođe poseduje sve elemente državnosti dok za Srbiju predstavlja njen sastavni deo sa statusom autonomne pokrajne. Za obe države Evropa je destinacija kojoj se stremi.

Deklarativno, kada govorimo o Srbiji, naše društvo i država opredelili su se za put evropskih integracija. Ovaj proces za zemlju kao što je Srbija podrazumeva da, pre nego što sebe integriše u nešto veće, ona ispuni niz različitih uslova kako bi bila spremna za potpunu integraciju.

Paralelno sa evropskim integrativnim procesima, traju i pregovori o “normalizaciji odnosa” Kosova i Srbije. Jedan od glavnih motiva za pregovore obe strana bilo je pitanje integracije srpskog stanovništva na Kosovu.  

Kada govorimo o Srbima sa Kosova, to najčešće označava osobe koje se izjašnjavaju kao Srbi a žive na određenoj teritoriji. Naglašavam, najčešće jer nije retka situacija da ova fraza sa sobom nosi i određene etikete koje se vrlo lako “nalepe” ovoj grupi. O ljudima koji žive na Kosovu a srpske su nacionalnosti u javnosti se govori kao o jednoj vrlo homogenoj celini, što je za početak sve, samo ne istina. Neistina je na nekoliko nivoa. Kao prvo, nisu homogeni jer ne žive na tačno određenom delu Kosova već nešto veći broj živi na jugu a manji na severu. Drugo, uslovi u kojima žive Srbi na severu i Srbi na jugu nisu isti. Treće, u većini politički predstavnici Srba sa Kosova su pod direktnim uticajem trenutnih vlasti iz Srbije, dok njihova javna istupanja ne oslikavaju želje i potrebe Srba koji na Kosovu žive.

Ukratko, Srbija ih ne da, a Kosovo ih želi. I tako u međuprostoru koji ostaje između ova dva stava oni žive, školuju se i rade.

Kvalitet integracije Srba koji žive na teritoriji Kosova nijedna strana (ni Kosovo ni Srbija) nije spremna da sagleda na pravi način niti se ovoj integraciji na pravi način ikada pristupalo. Nijedna integracija ne može se izvršiti samo na bazi prostog štikliranja ispunjenih formalnih zahteva.

Društvena integracija u demokratskoj državi, ili makar onoj koja pretenduje da bude takva, treba da bude obojena stvarnom željom da se stvori ambijent koji ne podstiče na novi konflikt, a to nikako ne podrazumeva kreiranje zajednice u kojoj svi isto razmišljaju, imaju iste zahteve i potrebe.

Integracija ne znači kulturnu i tradicionalnu homogenizaciju, već omogućava postojanje suživota uz uzajamno poštovanje drugog i drugačijeg. Posebno važan aspekt kada govorimo od postkonfliktnim područjima, na kojima žive pripadnici naroda dve prethodno zaraćene strane, je da zajednica čija se integracija vrši ne oseća bojazan za svoj život i telesni integritet. Ništa od navedenog nije lako ostvarivo jer je integracija naporan i spor proces.

Inkluzivni tretman kada su u pitanju Srbi koji žive na Kosovu provlači se kroz sve dogovore koje proističu iz Briselskog dijaloga a koje se odnose na rad, obrazovanje, slobodu kretanja itd. Integracija srpskog stanovništva bi trebalo da je jedan od glavnih ciljeva Beograda i Prištine, kako bi bio moguć dalji zajednički život Srba i Albanaca na Kosovu. Kao rešenje javila se ideja o formiranju Zajednice srpskih opština, koja je suštinski samo još jedan korak ka jasnijoj podeli između Srba i Albanaca. Ako je cilj da se Srbi sa Kosova osećaju kao deo kosovskog društva, potrebno je raditi na izgradnji takvog ambijenta uz posebnu posvećenost mladima, što se ne postiže samo putem pravnih rešenja.

Univerzitet u Severnoj Mitrovici je deo obrazovnog sistema Republike Srbije i među prvima je uskladio svoj rad sa Zakonom o visokom obrazovanju. Jasno je da diplome stečene na nekom od fakulteta koji pripada Univerzitetu u Severnoj Mitrovici imaju oznaku Srbije. Shodno tome, diplomama koju se izdavale do novembra 2016. godine, Srbija je obavezivala sve one sa diplomom da rade na “njenoj teritoriji” ili u isturenom srpskom odeljenju u Severnoj Mitrovici.

U novembru 2016. godine, menja se situacija tako što Kosovo počinje da priznaje diplome stečene na Univerzitetu u Severnoj Mitrovici. Nezavisna multietnička komisija izdaje uverenje o validnosti stečene diplome u svrhu konkurisanja za posao, sticanja stručnih licenci i polaganja stručnih ispita pri javnim institucijama Kosova.

Uverenje o validnosti diplome koja je stečena na Univerzitetu u Severnoj Mitrovici (poznatiji i kao Univerzitet u Prištini, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici) je privremena afirmativna mera za zaštitu i unapređenje prava građana Kosova. Rok trajanja ove mere je do 5. maja 2017.godine.

Dakle, da rezimiramo, pravo na jednak tretman pri zapošljavanju građana i građanki Kosova za pojedine njene stanovnike ima rok trajanja. Za to vreme Srbija, imajući u vidu prethodna događanja poput pravoslavno oslikanog voza, ni na koji način ne doprinosi konstruktivnom rešavanju problema sa kojima se sureću Srbi koji žive na Kosovu. Umesto toga održava ih u konstantnom haosu preko svojih političkih poltrona koji sede i rade ispod zastave Republike Kosovo ili su deo grupacije Srpska lista.

Iskustvo mi govori da Srbi na Kosovu ne veruju nikome, osećaju se napušteno i zanemareno, žive dan za danom bez nada da će se uslovi života u kojima svakodnevno funkcionišu promeniti.

Priznavanje diploma je jedno o mnogih spornih pitanja koja dele istu sudbinu. Lično, ovo pitanje  doživljavam kao veoma osetljivo, jer su obrazovanje i zaposlenje nakon sticanja diplome osnovni preduslovi za kvalitetan život mladih ljudi.

Ako ti preduslovi nakon proteka određenog roka postaju neizvesni, to će biti direktan udarac na entuzijazam i viziju bućnosti mladih čija je jedina prepreka ka zaposlenju grb određene zemlje na njihovoj diplomi.