Erdoganov referendum iz trans* perspektive: Kvir strategije i alternativne putanje LGBT pokreta u Turskoj

Jedan od prvih izazova Erdoganovoj hotimičnoj autokratiji se desio u junu 2015. godine kada je pro-Kurdska politička opcija HDP prešla cenzus od 10 % i sebi obezbedila mesto u Parlamentu u kojem je AK partija imala apsolutnu većinu. Na sledećim izborima u novembru iste godine, AK partija ponovo nije uspela da dobije apsolutnu podršku od glasačkog tela u Turskoj. Prva od AK strategija koja se mogla primetiti nakon ovih izbora jeste povećano nasilje nad etničkim i religijskim manjinama u Kurdistanu, zatvaranje kritički nastrojenih novinara, akademika, profesora, nezadovoljnih pripadnika radničke klase, kao i LGBT aktivista. Svako ko je u tom trenutku protestima izrazio negodovanje i otpor diktatorskom režimu je bio etiketiran kao „terorista“ od strane vladajućeg režima: Kurdi, Alevije, levičari, kvir* aktivisti, seksualne radnice, studenti. U julu 2016. godine medijski članci su bili prepuni natpisa o navodnom pokušaju državnog udara od strane oružanih  formacija u Turskoj i do danas nije razjašnjeno čija inicijacija stoji iza ovog čina. Vladajuća partija je direktno optužila verskog vođu Fetulaha Gulena koji je u tom periodu prebivao u S.A.D. Na osnovu podataka kojima raspolaže Counterpunch, 34.000 turskih državljana je otpušteno i suspendovano sa posla uključujući 7.300 univerzitetskih profesora i 4.300 sudija. 231 novinar je pritvoren, dok je 140.000 ljudi bilo barem jednom pritvoreno u skladu sa novoimplemetiranim zakonom o vanrednom stanju.

U svom političkom obraćanju 17. marta ove godine predsednik Erdogan je izjavio da će referendum 16. aprila biti „osveta za 15. jul“ (datum pokušaja državnog udara). Nakon objavljivanja vanrednog stanja od strane vladajuće partije, nasilje bazirano na  nacionalizmu, religijskom fundamentalizmu, i patrijarhalnim vrednostima je eskaliralo u Turskoj. Diskurs „bezbednosti“  u političkim obraćanjima predstavnika vladajuće partije je doprineo da ulice Turske budu nikad nebezbednije za LGBT osobe, kao  i plodno tlo za organizovanje homofobičnih, bifobičnih, i transfobičnih grupa koji su iskoristile atmosferu da stranu u „odbranu turskog naroda, jedinstva, i časti“. Wisam Sankara, gej izbeglica sirijskog porekla, i Hande Kadar, trans* aktiviskinja, su brutalno ubijeni tokom jula i avgusta prethodne godine i do danas pravni proces nije pokrenut zbog vanrednog stanja u Turskoj. Počinioci ovih gnusnih zločina i dalje su nepoznati.

Perspektivu iz koje pristupam temi referenduma u Turskoj sam nazvala trans* perspektivom. Razlog za to ne leži samo u mom trans* identitetu, već u samom procesu transgresije protiv i izvan okvira perspektive političkog analitičara pozicioniranog u šablonu autsajdera van teritorije ove zemlje. U periodu od 2012. do 2016. godine sam bila studentkinja sociologije na Bogazici univerzitetu u Turskoj: period nesigurnosti, hapšenja mojih profesora, kolega, LGBT aktivista, prijatelja, kao i poznanika. Sklop ponosa i straha je nešto što je bilo tipično za studente našeg univerziteta tokom ovih godina. Ponos jer živimo u LGBT-friendly vakumu u kojem možemo da se aktivistički organizujemo i budemo u stalnom kontaktu sa profesorima koji su cenili i poštovali naš rad. Kontinuirani strah zbog činjenice da sam znala da je moj prosek na univerzitetu bio najveći u poređenju sa drugim stipendistima države Turske, ali moj trans* identitet se na kraju pokazao kao prepreka da dobijem priznanje od Turskog Ministarstva obrazovanja kao najbolja svršena studentkinja 2016. godine. Ovaj čin je učinio moj strah još intenzivnijim i sve je ukazivalo na to da na kraju neću uspeti ni uzeti diplomu sa osnovnih studija na kojima sam naporno radila nakon svoje emigracije iz Srbije. Na sreću, moj univerzitet je samostalno doneo odluku da me nagradi svečanim priznanjem za aktivizam u polju ljudskih prava na našoj diplomskoj ceremoniji u junu prošle godine. Za mene je ovo priznanje bilo očigledni primer konfliktnog potencijala među akademskom i političkom elitom u Turskoj sa kojim se Erdogan bori svim silama. Kao nekada u srednjovekovnoj Francuskoj, Erdogan traži lekovito sredstvo za ovaj konflikt putem centralizacije i koncentracije moći u svojim rukama kao „sultana“ koji nije ograničen nikakvim zakonom. Njegov mehanizam rešavanja strukturalnog političkog konflikta u zemlji ostavlja snažne posledice na sve manjinske grupe u Turskoj, a prvenstveno na LGBT populaciju koja je marginalizovana i isključena u njegovoj viziji nove Turske. Na kraju krajeva, uopšte nije bitno da li je ta kvir* egzistencija otelotvorena u ubijenoj trans* seksualnoj radnici ili trans studentkinji sa prosekom 10: marginalizovanost, isključenost, kao i lišavanje osnovnih ljudskih prava je deo našeg zajedničkog prekariteta kreiranog politikom vladajuće partije u Turskoj.

Foto: Meydan TV

Zašto je akcenat na kvir* važan u postreferendumskoj atmosferi u Turskoj?

Homofobija i transfobija zasigurno imaju plodno tlo za širenje u sistemu koji radi na uništenju demokratije u procesu institucionalizacije vanrednog stanja. Takva vizija nije uključujuća za sigurna mesta namenjena LGBT populaciji uzimajući u obzir AK diskurs vezan za LGBT prava. Erdogan je to zasigurno pokazao 2015. godine na predizbornom mitingu u Dijarbakiru držeći Kur’an u ruci i vičući „Ova zemlja neće imati gej predsedničke kandidate“, samim tim aludirajući na politiku pro-kurdskog HDP-a koji se pokazao kao jako inkluzivan za feminističke i LGBT grupe širom Turske.

Kreiranje atmosfere u kojoj su kvir* životi nevidljivi na javnom prostoru i pred zakonom je strategije heteropatrijarhalne regulacije koja se sprovodi od strane AK partije. Konkretna referenca za ovu trvrdnju je zabrana protesta, gej i trans parada u Istanbulu i Izmiru, kao i neprocesuiranje ubica trans* aktivista i seksualnih radnica. Do sada su opozicione struje u Turskoj uspevale da održe svoju vidljivost na ulicama Turske bez obzira na policijsku kontrolu, zastrašivanje i prismotru. Svakako, ovaj proces brisanja LGBT scene u Turskoj nije nešto što donosi ovaj referendum, već intenzivni proces koji je započeo 15. jula ove godine kada je AK partija mobilizovala svoje pristalice „u ime demokratije“. Sirovi primer prisvajanja kvir* strategija od strane desničarskih pokreta i fundamentalnih turskih Islamista koji sprovode performativnu parodiju i ažurno nas podsećaju koliko je Džudit Batler u pravu.

Nakon zabrane Trans nedelje ponosa u Istanbulu, Trans Prajd je proglašen nezakonitim od strane državnih organa. Bez obzira, trans aktivisti uključujući i mene su se okupili na glavnom trgu u Istanbulu. Kao direktna posledica državne zabrane, nekoliko paramilitarnih grupa i džihadijskih frakcija  su pokušale sprečiti marš praćeni uz direktno saopštenje od strane grupe zvane Muslimansko anadolijska omladina u kojem se tvrdi da oni koji se pridruže džihadu (svetom ratu) idu u raj. Rame uz rame sa policijom, džihadisti su napali Trans Prajd i to je bio direktan produkt neracionalne odluke državne uprave da pošalje 20.000 pripadnika policije da nasilno prekinu marš u kome smo učestovali.

Akcenat na kvir* u postreferendumskoj Turskoj je važan zbog istorije zajedničkog i intersekcionalnog delovanja izmedju LGBT populacije, žena, aktivista za zaštitu životne sredine i protiv urbanističke transformacije, kao i aktivista  za prava deteta. Razlog ove koalicije je činjenica da su sve ove grupe suočene sa preprekama koje su direktan produkt rodno binarnog sistema i modela „pogodnog građanina“ Turske („proper citizen“ sindrom) kojim se patrijarhat u mnogim modernim državama hrani. Pored toga, ubice trans* žena i zločini iz mržnje usmereni ka trans* zajednici su direktan produkt te iste patrijarhalne struje. Ukoliko ove grupe imaju zajedničkog neprijatelja, racionalno je da njihova borba mora biti udružena u određenim istorijskim momentima kao što je ovaj.

Javna diskusija vezana za sudske postupke, kreiranje socijalnog pritiska, i obelodanjivanje detalja ubistava i mučenja LGBT aktivista u Turskoj je bila redovna strategijska praksa kvir* organizacija u prošlosti. U predsedničkom sistemu kakav je izglasan na ovom referendumu, mogućnosti su velike da aktivistička strategija ne nastavi istim pravcem. Svakako, zakon koji se donosi u formi dekreta, što je omogućeno posle ovog referenduma, otvara prostor za Erdogana da konačno implementira kontroverzne zakone o zabrani abortusa i stupanje u brak sa nepunoletnim licima što je bilo predlagano od strane AK zvaničnika, ali na kraju nije bilo usvojeno od strane Parlamenta.

Iako je pitanje turskog referenduma od krucijalnog značaja za LGBT pokret u Turskoj, sve ukazuje na to da je ova tema izgubljena u diskursu velikih promena vezanih za sistematske amandmane predložene od strane vladajuće partije. Novousvojene promene u Ustavu Turske ne uključuju ni u naznakama zaštitu pojedinaca na osnovu seksualne orijentacije ili rodnog identiteta. Novi Ustav Turske nije prosta transformacija parlamentarnog sistema u predsednički, već akumuliranje moći u ruke jednog čoveka koje otežavaju kvir* praćenje sudskih postupaka vezano za zločine iz mržnje i  neodobravanje slobodnog okupljanja na ulicama Turske. Izgleda da alternativna putanja za LGBT pokret nije jasno definisana nakon nekoliko dana od referenduma, ali svakako i namera AK partije da izbriše postojanje LGBT scene u Turskoj nije izvodljiva uzimajući u obzir istorijsku borbu koja je u Turskoj uvek vođena koalicijski sa Kurdima i ostalim manjinskim grupama. Možda Erdoganova Turska počiva na heteronormativnim i fobičnim šablonima koji nikad nisu bili vidljiviji nego sada, ali to svakako ne briše aktivističku intersekcionalnost u praksi i udruživanje različitih manjinskih struja čime retko koja moderna država može da se pohvali.

Ines Lukač,

Master studentkinja rodnih studija na Lund Univerzitetu i transfeministička aktivistkinja