Da počnemo da pregovaramo jedni sa drugima, a ne jedni protiv drugih

Nepoznato je kada će se pregovori između Srbije i Kosova nastaviti na intenzivnom nivou, ali je izvesno da će to biti u dramatično različitim okolnostima od onih u kojima je potpisan Vašingtonski sporazum.

Nova Vlada i novi predsednik(ca) na Kosovu, novi pregovarač iz Srbije na čelu Kancelarije za Kosovo, (izvesno) nove optužnice Specijalizovanih veća u Hagu, na međunarodnom planu –  novi predsednik i nova administracija u SAD, izbori u Nemačkoj, postizborna ludnica na Kosovu i početak predizborne ludnice u Srbiji.

Za podršku nekom od realnih scenarija za rešenje kosovskog pitanja nema podrške ni u srpskom ni u kosovskom društvu. Realne scenarije je verovatno najtemeljnije obradila Međunarodna krizna grupa u izveštaju koji je objavljen početkom 2021. godine. Istraživanje BCPB i KCSS, ali i letimični osvrt na javnu sferu pokazuju da nema podrške građana, niti hrabrosti političara da se dođe do trajnog, sveobuhvatnog rešenja.

Važno je u svakom trenutku imati u vidu da to nije izraz neuspeha pregovarača, ili duboko utemeljene narodne volje za neko „inovativno“, „drugačije“ rešenje. To je posledica duboko nacionalističke, neodgovorne i u stvarnosti neutemeljene propagande da je maksimalističko rešenje moguće i jedino poželjno. (Kosovo u Srbiji; ili priznanje Kosova od strane Srbije bez ustupaka). I srpska i kosovska politička elita su u potpunosti homogene u tome, i svaka kriza, svaka kampanja, dodatno radikalizuju stavove i obećanja onih kojima je posao da obezbede mir, a imaju moć da započnu rat.

Balkanski nacionalizmi hrane jedni druge i rastu zajedno. Snaga tog ekstremno-nacionalističkog gravitacionog polja slomila je i privukla mnoge građanske i levičarske partije, pokrete, političare, intelektualce, javne ličnosti – sve one koji su danas ostrašćeniji u preziru drugih naroda i glorifikaciji svog nego što su bili dok se vodio rat. Politička borba vlasti i opozicije u Srbiji i Kosovu, a nisu mnogo drugačije ni Hrvatska ili Bosna i Hercegovina (pa u okviru BIH bošnjačka, hrvatska, srpska zajednica), uvek je obeležena brojanjem nacionalističkih krvnih zrnaca. Ne prema odanosti i ljubavi prema državi (koje su sve načelno građanske, liberalne demokratije), nego lažnoj odanosti prema narodu, i netrpeljivosti i neprijateljstvu prema drugima..

Ovo jesu opšta mesta i generalno poznate činjenice, i verovatno je dobar deo nestrpljivih čitalaca odustao od ovog teksta posle drugog, trećeg pasusa. Opšte je mesto i da su lekovi i vakcine spas za čovečanstvo, neuporediv u ljudskoj istoriji, ali je i to zaboravljeno ili prećutano u brojnim javnim raspravama u poslednje vreme. Moramo obnoviti diskusiju i opredeljenje za osnovne vrednosti za koje se načelno, opšte mesto, zalažemo. Poput demokratije.

Nacionalizam je ručna kočnica razvoja demokratijâ u regionu. Svaka ozbiljnija reforma u našim društvima je zaustavljena ili barem dramatično usporena zbog tereta nacionalizma – uključujući i proces koji sabira sve naše reforme – proces priključenja Evropskoj uniji. Nekada je nacionalizam direktan uzrok, a češće se koristi kao savršena dimna zavesa koja krije od građana sve mane, zloupotrebe i nedostatak sposobnosti i vizije naših političkih elita.

Mnogo očiglednije, nacionalizmi su najveća prepreka uspostavljanju mira i „sveobuhvatnom obavezujućem sporazumu“ između Srbije i Kosova.

Postojala je, i i dalje postoji neka mala šansa, na koju su se kladili mnogi (dobronamerni i oni drugi) strani i domaći političari, analitičari i institucije, da se sporazum može postići između dva lidera, do skora Vučića i Tačija, i nakon toga sa vrha nametnuti nacionalizmom sluđenim narodima. Nije uspelo. Čak i među onima koji načelno veruju da je svako rešenje bolje od statusa kvo, nije bilo apsolutne podrške. Čak i ovako slabašne demokratske institucije i slabašna demokratska javnost Srbije i Kosova, i relativno nezainteresovana i razjedinjena međunarodna zajednica uspeli su da zaustave predlog etničke razmene teritorija i stanovništva.

Odbacivanje ideje o etničkoj podeli i razmeni delova Srbije i Kosova je najbolja vest sa naših jugoslovenskih posleratnih prostora u poslednjih 20 godina, i ovo tumačenje zaslužuje da postane opšte mesto i da stane uz rame mirovnim sporazumima koji su okončali ratove u bivšoj Jugoslaviji. Sprečavanje nastanka etnički čistih država koje svoju suštinu nalaze u neprijateljstvu sa susedom, koje se hrani (nametnutim) osećajem nepravde; država koje bi bile u stanju hladnog rata, sve dok pravi rat ne bi počeo. To je uspeh kojim će građani Srbije i Kosova u budućnosti biti ponosni, sa razlogom.

Koncept površnih dogovora i sporazuma je doživeo svoj maksimum, sve što je potpisano od 2011. do danas je toliko puta prekršeno, negirano, izvrnuto ruglu jer niko nije branio, u potpunosti poštovao niti verovao u te sporazume. Ni Srbija ni Kosovo, ali ni Brisel – koji je sporazumima dao ime, ali ne i punu političku podršku i garanciju. Na čelu sa Miroslavom Lajčakom, EU sada pokušava da na ozbiljniji, dubinski način pristupi teškim pitanjima – ali tempo i rezultati tih pregovora ne daju previše nade.

I srpska i kosovska strana su pregovore uvek vrlo jasno javnosti predstavljali kao pregovore jednih protiv drugih. U pojedinačnim slučajevima, prihvatljiva je :opšte mesto: ocena da je u pitanju unutrašnja politika. Međutim, 10 godina pregovaračkog procesa i „pregovaračkog neprijateljstva“ je dramatično uvećala etničku distancu, neprijateljstvo i nepoverenje među narodima.

Zbog toga je nemoguće novi pregovarački proces graditi od nule, krećemo iz ozbiljnog minusa. Brdo uz koje treba da se popnemo je više od onoga u Kumanovu, Beču, od onoga uz koje je nas je kao šerpase vodio Ahtisari. Naša početna pozicija je 20 ili 30 godina odbijanja dogovora, uz sve negativne posledice toga, prevashodno nedostatak nade da je dogovor moguć, i verovanja da su dogovori pogrešni. Ali i šminkanje stvarnosti od strane naših lidera i elita, ali i evropskih i svetskih – koji status kvo poslednjih 10 godina održavaju – iako su svi oni svesni da izlaz i statusa kvo može biti i krvavi sukob, ali se ne obaziru.

Trajni mir je stanje u kome je neverovatno, gotovo nemoguće da dođe do rata između dve strane. Kao primer možete uzeti različite susedne države i narode – Francusku i Nemačku ako tražite uzorak među bivšim „istorijskim“ neprijateljima, ili Hrvatsku i Crnu Goru u našem dvorištu – ili brojne druge primere koji dele ratnu prošlost ali nikakvu naznaku za sukob u budućnosti.

Trajni mir mora biti cilj pregovora svih koji učestvuju u procesu, a ne „rešavanje kosovskog pitanja“.

Poverenje među narodima

Trajni mir može biti ostvaren samo ako se izgradi poverenje među narodima, za šta je potreban potpuni preokret u odnosu na dosadašnju politiku neprijateljstva i otvoren, odgovoran, katarzičan odnos prema ratu 90ih i svemu što mu je prethodilo.

Ratni zločini prema civilima pre svega, moraju biti priznati prvo na visokopolitičkom nivou, i posledično na nivou društava. Za zločine su krivi pojedinci, imenima i prezimenima, a ne narodi – i to mora biti jasno rečeno i istraženo i presuđeno. Za zločine koji su počinjeni „u ime naroda“ predstavnici naroda se moraju izviniti, iskreno. Svako lažno izvinjenje se lako prozre, kako u privatnom tako i u javnom životu. Iskreno pokajanje i obećanje da se pogrešno ponašanje neće ponoviti – to očekujemo od svakog izvinjenja u prijateljstvu, bračnom odnosu, svakom odnosu –  takva moraju biti i državnička. Iskreno izvinjenje za zločine, kome bi prethodilo priznanje da je zločina bilo, je jedini način i put da se izleče najdublje rane, pre svega utvrdi istina o nestalima.

Saradnja Srba i Albanaca se mora promovisati, na površnom, verbalnom nivou kao i na finansijskom, legislativnom, ali i strateškom. Obavezno ili fakultativno a dostupno, učenje srpskog/albanskog jezika dugoročno gradi mogućnost za saradnju i razumevanje desetina miliona ljudi u budućnosti.

Poverenje u pregovore

Pregovori moraju biti transparentniji. Naravno da ne mogu biti javni, ali postoji veliki prostor između potpuno javnih pregovora i nametanja sporazuma o čijim elementima su bili upoznati samo pregovarači. Poverenju u pregovore, samim tim i njihovoj snazi i potencijalu sprovođenja, mnogo bi doprinele zajedničke izjave nakon sastanaka, a posebno sporazuma. Osim Trampove administracije, koja je na sebi svojstven način – otvoreno i bez nelagode – pripremila dva različita „Vašingtonska sporazuma“, evropski posrednici kao i srpski i kosovski zvaničnici uživali su godinama u sistemu konstruktivne dvosmislenosti svega što je dogovoreno, i vreme je dokazalo koliko su ti koncepti duboko pogrešni. Usled te dvosmislene ili dvostruke prirode, nijedan od tih sporazuma se ne uzima za ozbiljno, i obe strane izbegavaju obaveze, a javnosti ih predstavljaju kao pobede a ne kao kompromise.

Evropska unija, a posebno misija specijalnog predstavnika Lajčaka, mora jasnije definisati svoju ulogu u pregovorima. Da li je cilj posredništvo (facilitacija: zvaničnim EU rečnikom), ili će Evropa preuzeti odgovornost za izgradnju mira u svom komšiluku, i u proces uneti suštinu, osim da bude zadovoljna time što se bilo kakvi pregovori uopšte vode. Pre svega EU i SAD moraju biti otvoreniji o svojoj ulozi u pregovorima i posvećenosti trajnom miru, a nakon toga iskoristiti svoj uticaj na Rusiju i Kinu da iz (slične) uloge neutralnog posmatrača postanu akteri sa odgovornošću u procesu.

Poverenje u institucije

Sporazumi koji su postignuti, zakoni koji su usvojeni – moraju biti poštovani. Vladavina prava koja je na tankim nogama u našim sistemima, u trajnom, dugotrajnom procesu jačanja širom regiona – mora biti na steroidima u oblastima koje se tiču pregovora i multinacionalnih, građanskih društava i odnosa Srba i Albanaca.

Izgradnja poverenja u institucije je ključna za raskid sa nacionalističkom politikom. Institucije koje su sposobne da obezbede ljudska i građanska prava, poštovanje zakona bez diskriminacije – jedini su čovečanstvu poznat mehanizam za ostvarivanje mira, demokratije, poverenja i napretka.

Pravedni zakoni (kao posledica pregovora), pravedni i efikasni sudovi (kao preduslov vladavine prava) i državna administracija koja dosledno sprovodi zakone i presude najvažniji su ispravan i održiv cilj pregovora Srbije i Kosova koji je za građane važan, pozitivan i perspektivan. To mora biti fokus pregovora.

Da bi se institucije osnažile dovoljno da omogućuju pravdu za sve građane, a ne samo za „naš narod“ potreban je iskren i predan rad nosilaca vlasti, ali i podrška društava.

Međusobno poverenje sa međunarodnom zajednicom

Potrebno nam je međunarodno liderstvo u izgradnji mira i saradnji, a ne podrška u pregovorima osuđenim na neuspeh. Očigledno je da ne umemo sami. Želimo evropsku budućnost umesto evropske perspektive. Ako postoji načelno izražena želja da naš region bude deo Evropske unije, onda moramo biti i deo diskusije o budućnosti te Evrope – ceo region, a posebno Srbiju i Kosovo treba uključiti u Konferenciju o budućnosti Evrope – proces koji se pokreće kako bi se građani EU konsultovali o potezima za narednih 20, 30, 50 godina. EU ima priliku da pokaže da nas zaista vidi u zajednici, a mi zaslužujemo šansu da učestvujemo i razgovaramo o suštinskim pitanjima svoje budućnosti.

Srbija kao članica UN koja celu spoljnu politiku gradi na jednoj rezoluciji jednog od tela UN, kao i Kosovo koje svoju spoljnopolitičku ambiciju gradi na učlanjenju u UN i druge međunarodne organizacije – moraju (opšte mesto) više posvetiti pažnje i poverenja suštini nego formi.

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKTJ, Haški tribunal), sud Ujedinjenih nacija, u brojnim sudskim procesima utvrdio je činjenice o počinjenim ratnim zločinima, i na osnovu dokaznog postupka – odgovornost pojedinaca  za počinjene zločine. Sudski je dokazano da su sistematski zločini planirani od strane pojedinaca na najvišim pozicijama u izvršnoj vlasti Srbije i SRJ, najvišim pozicijama u vojsci i policiji, da su na osnovu njihovih naređenja i državnih resursa zločini počinjeni, a nakon toga prikrivani. Presude i činjenice koje su utvrđene, srpski državni organi, politički lideri, elite i javnost moraju prestati negirati ako žele da ostvare poverenje sa (zapadnom, bitnom, konstruktivnom) međunarodnom zajednicom, ali pre svega sa narodima u susedstvu.

Specijalizovana veća Kosova i Specijalizovano tužilaštvo, koji su osnovani pod pritiskom (zapadne, bitne, konstruktivne) međunarodne zajednice, kako bi utvrdili činjenice i ličnu odgovornost za zločine koji su izvršeni pre svega nad pripadnicima srpske zajednice – moraju imati nedvosmislenu podršku iz Prištine i iz Beograda. Neuspeh Haškog tribunala da osudi odgovorne za zločine nad srpskim civilima je prepoznat, i na inicijativu međunarodne zajednice osnovan je i osposobljen nezavisni pravosudni organ da utvrdi činjenice o zločinima, i dokaže u pravičnom postupku ko su pojedinci odgovorni za zločine.

Sudovi se osnivaju i postupaju kako bi doneli pravdu za žrtve.

Sudovi i tribunali ne sude narodima, nego pojedincima. Za razliku od naših domaćih sudova, pred međunarodnim se poštuju načela pravičnog suđenja, uključujući i pretpostavku nevinosti.

Ratni zločinci, koje međunarodni sudovi (ili neki drugi nezavisan i nepristrasan sud) osude za zločine – oni ne smeju biti naši heroji.

Ako zločince horski predstavljamo kao heroje našeg naroda – nema ljutnje ako nas svet ili susedi opisuju kao zločinački narod. 

Još jedno opšte mesto kao zaključak

Opšte mesto u našem jeziku ima negativnu konotaciju, kao sintagma koja označava nešto što se podrazumeva, ali nema nikakav stvarni efekat. Poput evropskih vrednosti. Ili vladavine prava. Ili suočavanja sa prošlošću. Ali u tim, naizgled praznim, pojmovima je sadržan niz zadataka, ciljeva i rezultata koji mogu pozitivno promeniti naše države i region, toliko da ga jedva prepoznamo.

Poput evropskih država koje su posle II svetskog rata resetovale i potpuno promenile nacionalne prioritete, moramo i mi na Balkanu. Suparništvo se mora zameniti zajedništvom, jer ne samo da čuva ljudske živote, čini ih daleko uspešnijim, srećnijim i dužim.

To nije bajka, to izvediv cilj, samo je težak i zahteva različita odricanja, pre svega odricanje od nacionalističke propagande i huškanja.