Balkan – Otvoren kao rana, zatvoren kao rana

I onda je stigao poziv. 

Grupa studenata iz Amerike krenula je od Beograda, kroz Bosnu, sve do Dubrovnika, da uče o istoriji ovog tla. Nisam bila sigurna koja je tačno moja uloga, ni kako da se smestim među tuđa očekivanja i sopstvenu tišinu. Ali krenula sam s njima — da dopunim pukotine između činjenica i teorija, da prevedem tišine, da im pokažem gde priča zaista počinje da boli. 

Tranziciona pravda na Balkanu je kao pokušaj da popraviš kuću dok ti neko skida krov i tvrdi da nije ni postojala. Herojski posao za budale — tako to nekad izgleda, posebno kad te država tretira kao izdajicu, a komšija kao grešku u sistemu. 

Kroz Beograd, Brčko, Sarajevo, Mostar, Dubrovnik — išla je grupa nas, neki domaći, neki ne znaju gde počinje Drina a gde prestaje. Pitali su me, iskreno: 

Zašto je ovde ovako teško? 

Odgovori nisu u muzejima. Nisu ni u vodičima. 

Nalaze se u pogrešnim ćutanjima, u prezrenim organizacijama, u ljudima koji nikome ne trebaju dok ne počne da puca. Civilni sektor je jedan od poslednjih linija fronta — bez oružja, bez podrške, sa pretnjama u pošti i premorenim telima na sastancima bez klime. Ali još diše. 

Još se bori. 

I još pravi kafu za goste. 

Nacionalizam se danas ne dere — ne mora. 

Smeška se iz fotelje, šapuće kroz udžbenike, dodaje ti so na ranu, a ti ga još pitaš treba li mu hleba. Institucije ćute. Mediji viču ono što treba i ne treba. 

Ali narod? 

Narod te pita jesi li gladan. 

U Beogradu — hiljade krvavih šaka i po neki štićeni nacionalistički stih u mraku. Brčko — ni tamo ni ovamo, ali uvek neko pored reke da te pita odakle si.

Sarajevo — sećanja kao mina, ali kafu ti sipaju sa dve ruke. 

Mostar — bol u boji, podeljen grad, i novovenčani par na mostu koji spaja ljude više nego država. Dubrovnik — turisti, kamen, i tišina koja zna. 

Rad civilnog društva ovde nije zahvalan, ni poštovan, a ponekad se čini da nije ni poželjan. Ali je jedno od onih koje nije zaboravilo širiti značenje reči mi. 

Mi — preko vidljivih i nevidljivih linija, preko trauma, preko bezukusnog cinizma nakon kojeg sledi tačka. 

A dok su me pitali kako izdržavamo, 

dok sam objašnjavala šta znači živeti pod pritiskom i raditi u zemlji koja ti stalno šapuće da ćutiš — nisam im samo pričala, podsećala sam se. 

Nešto me drži. 

Drže me oni koji ostaju. 

Oni koji spajaju razrušeno, 

podižu nemoguće, 

i još ti sipaju drugu čašicu dok pričaju o izgubljenima. 

Ovaj Balkan — ljubazan do bola. 

Zatvoren kao rana. 

Otvoren kao rana, krvari priče. 

ali i dalje pleše — loših kolena i raširenih ruku, 

kao da je zaboravio kako da ih sklopi. 

I kafa je i dalje svuda svetinja; turska, bosanska ili espreso — 

služi se sporo, kao da bi vreme moglo da oprosti 

ako mešaš dovoljno nežno.