Zar je moguće da smo zaboravili

Jezero Perućac nalazi se na samoj granici sa Bosnom i Hercegovinom, jedna strana srpska, druga bosanska. Smaragdno-zeleno jezero dvedesetih godina postaje međa dva zaraćena naroda, postaje prepreka za one koji traže spas, postaje grobnica za one koji su nevini ubijeni u ime nacionalizma.

Naime, u jezeru Perućac pronađeni su posmrtni ostaci Bošnjaka koji su ubijeni u Srebrenici, Višegradu i u ostalim mestima pogođenih ratom, kao i tela kosovskih Albanaca koji su ubijeni na Kosovu. 

Dok smo pored jezera pričali o zločinima koje smo zaboravili, o zločincima koji nisu kažnjeni, razgovoru se pridružio i jedan ribar iz Bajine Bašte. Upitao nas je da li može da sluša o čemu mi to pričamo. Naravno! Nije dugo slušao, odmah se uključio u razgovor i pružio nam informacije iz prve ruke. Pa on sve zna, bio je svedok svih tih sudbina koje jezero čuva. Kako je moguće da onda mi ne znamo? Kako je moguće da pored jezera nema table, nema spomen ploče, nema nijednog imena, nijedne reči o nedužno izgubljenim životima?

Izgleda da neko ne želi da očuvamo sećanje, a da mi to dozvoljavamo. Da li ćemo dozvoliti da se zaboravi?

Nastavili smo put prema Šljivovici. 

Šljivovica je selo na obodima Nacionalnog parka Tara, brdovito, razuđeno, dom malobrojnih, ali gostoljubivih porodica. Šljivovica je od avgusta 1995. do aprila 1996. godine bila logor. Tačnije, nekoliko zapuštenih baraka, koje su u doba bez rata služile građevinskom preduzeću Planum, bile su logor za Bošnjake koji su tražili spas preko puta Drine. 

Znak za Šljivovicu lako smo uočili, skrenuli smo i ušli u selo. U tom trenutku shvatamo da ne znamo kako ćemo naći tu jednu napuštenu baraku (bilo ih je više, sve osim jedne su srušene) koja krije razočarenje onih koji su mislili da Šljivovica donosi spas, a ne bol, strah i smrt. Kažu – ko pita ne skita. Šta da pitamo? Gde je bio logor za koji niko ne zna da uopšte postoji, a kamoli gde se nalazi? Odlučili smo da se prošetamo kroz šumovite krajeve Čajetine i da sami pronađemo to neobeleženo mesto stradanja. Polako već kreće da pada mrak, a put preko vijugavih magistrala zapadno Srbije do uređenog, prenatrpanog Beograda traje. Odlučili smo da meštane Šljivovice ipak pitamo kako da dođemo do „napuštenih baraka Planuma“. Posle sat vremena lutanja kroz zimzelene šume, konačno smo dobili smernice – stanete tu u sred šume, idete korakom utabanim putićem i doćićete do jednog proplanka, e tu! Krenusmo mi tim putićem, nepripremljeni na šetnju kroz nepristupačan teren i dođosmo do proplanka. Na proplanku jeste bio spomenik, ali spomenik borcima palim u Drugom svetskom ratu. Verovatno je ljudima bilo logično da bi pored logora bio spomenik, pa su se setili ovog, jednog jedinog koji je u Šljivovici podignut.

Poslednji pokušaj da nađemo baraku koja krije logoraške priče bio je da potražimo iza crkve koja se ponosno uzdiže uz magistralu. Evo je! Kakav apsurd, odmah iza crkve, pored modernih fabrika u kojima ljudi zarađuju za svoje porodice, nalaze se barake koje su otele voljene nekim drugim porodicama, porodicama sa one strane Drine, pre manje od trideset godina. Zar je moguće da se život normalno odvija tako blizu mesta gde su životi oduzimani, ponižavani, završavani? Zar je moguće da nema obeležja, da nema nijednog imena, nijedne reči o onima koji više progovoriti neće? Da li i dalje mislimo da rata u Srbiji nije bilo?

Zar je moguće da smo zaboravili?