Zabranite skup, mi ćemo protestovati protiv zabrane
Povodom prekršajne prijave koju je Policijska stanica Stari grad podnela protiv Anite Mitić, zbog pozivanja na paljenje sveća ispred Predsedništva Srbije uoči godišnjice genocida u Srebrenici, kao i nedavnog usvajanja Zakona o javnom okupljanju, važno je da se otvori rasprava o pojmu “spontano okupljanje”, koje predstavnici domaće zakonodavne i izvršne vlasti ne žele da razumeju. Uskoro ćemo saznati da li ga razume naša sudska vlast.
Ukoliko pođemo od osnova, važno je ponoviti da je sloboda okupljanja jedno od najosnovnijih ljudskih prava. Još važnije je naglasiti da se sloboda okupljanja ne može posmatrati odvojeno od slobode izražavanja. Sloboda okupljanja bez slobode izražavanja je čekanje autobusa na stanici u jutarnjem špicu. Suština slobode okupljanja jeste okupljanje određenog broja ljudi koji šalju zajedničku poruku.
Skupovi se uglavnom planiraju, organizuju i zakazuju nedeljama ili danima unapred. Zapravo je i zakonska obaveza organizatora da o skupu obavesti policiju (da prijavi skup) nekoliko dana unapred. Rok za prijavu skupa razlikuje se od države do države i uglavnom se kreće od 24 sata do 7 dana unapred. U prethodnom Zakonu o okupljanju građana u Srbiji je taj rok bio 48 sati, dok je u Zakona o javnom okupljanju koji je usvojen krajem januara 2016. taj rok 5 dana unapred. Međutim, šta se dešava ukoliko se desi neki događaj, neka odluka, neka izjava ili neki drugi fenomen za koji građani procenjuju da zahteva hitnu reakciju, hitno okupljanje? Evropski sud za ljudska prava je vrlo jasan u tom pogledu:
“Po mišljenju Suda, u posebnim okolnostima kada može biti opravdana neposredna reakcija na neki politički događaj u vidu demonstracija, odluka da se rastera mirno okupljanje koje je iz toga proisteklo isključivo zato što je izostalo propisano obaveštenje unapred, a kada nije došlo do nikakvog nezakonitog ponašanja učesnika, predstavlja nesrazmerno ograničenje slobode mirnog okupljanja.”
(Bukta i drugi protiv Mađarske, 25691/04)
To laičkim jezikom rečeno znači da imamo pravo da se okupimo čak iako nismo prijavili skup u skladu sa zakonom. To je ono što zovemo evropski standardi, ili evropske vrednosti.
Tačno je da mi, kao građani i građanke, moramo da se ponašamo u skladu sa zakonima. Jednako tome, zakoni naše države moraju biti u skladu sa međunarodnim ugovorima koje je naša država potpisala, kao i našim Ustavom.
“Spontano okupljanje” je termin koji se ne sme bukvalno shvatati, jer nijedno okupljanje zapravo ne može biti spontano niti slučajno, svakako ne u smislu prava na okupljanje. Spontano okupljanje zapravo znači reaktivno okupljanje.
Posebno pamtim nekoliko spontanih okupljanja na kojima sam učestvovao: protest protiv donošenja Ustava 2006, kada su poslanici u pola noći glasali za Ustav koji nisu stigli da pročitaju; u aprilu 2010. kada se na Trgu slavio prolazak Partizana na final four u Parizu, ponoćni Prajd 2013, i naravno Sedam hiljada. Bio sam i na jednom koji ću isto posebno pamtiti – ali iz drugih razloga: okupljanje SNS simpatizera uoči postavljanja kamena temeljca Beograda na vodi.
Ova spontana okupljanja su imala organizatore – LDP je organizovao protest protiv Ustava, dok su usled zabrane Prajda 2013. i Sedam hiljada 2015 – organizatori ovih skupova zapravo pozvali na protest protiv zabrane skupa. Kao takvi, oni su i spontani.
Sa druge strane – država je nekoliko puta nezakonito postupila – i nikom ništa. Zabrane Prajdova su proglašene neustavnim, sigurno će tako biti i sa zabranom Sedam hiljada (postupak u toku). Ne postoji politička ni moralna, a kamoli neka druga odgovornost za nezakonite zabrane. Iako su u
vek navođeni bezbednosni razlozi kao povod zabrane (nikada sa obrazloženjem, uvek “državna tajna”), svima je jasno da je zapravo zabranjena poruka koju su ti skupovi imali za cilj da prenesu.
Zabrana okupljanja je produžetak politike nezakonitim pravnim sredstvima. Zbog toga imamo pravo da protiv toga protestujemo – a na pravosuđu je da odluči: podrška represiji ili zaštita ljudskih prava.
