Inicijativa mladih za ljudska prava je krajem oktobra 2005. podnela zahtev BIA-i u kome je tražila informaciju o broju podnetih zahteva za prisluškivanje tokom te godine, kao i podatak o broju prisluškivanih osoba na osnovu podnetih zahteva. S obzirom da BIA nije omogućila pristup traženim informacijama, Inicijativa je podnela žalbu Povereniku koji je doneo rešenje i naložio BIA-i da dostavi tražene informacije u roku od tri dana. Zatim je usledila tužba BIA-e Vrhovnom sudu Srbije protiv pomenutog rešenja.

Ovakvim postupanjem BIA je potvrdila da je zatvorena institucija koja teži tajnosti svog rada i koja ne prepoznaje pravo na slobodan pristup informacijama kao elementarnu demokratsku instituciju.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije stvorena je sudska praksa koja će biti od koristi svim budućim tražiocima informacija od javnog značaja i postavljen je osnov za izmene i dopune Zakona o slobodnom pristupu informacijama u pravcu preciznijeg definisanja uslova pod kojima organi javne vlasti mogu da ograniče ili isključe pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja.

Inicijativa mladih za ljudska prava je u sporu zastupala argumente da broj priskluškivanih osoba ne predstavlja informaciju čijim odavanjem bi mogle da nastupe teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom, jer je reč o broju, a ne o imenima prisluškivanih lica. BIA, takođe, kao državni organ, u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima, ne može da ima položaj stranke, pa time ne može da bude ni tužilac u upravnom sporu. Vrhovni sud Srbije je te argumente uvažio, čime je zaštitio Ustavom i zakonom garantovano pravo građana Srbije na slobodan pristup informacijama od javnog značaja.