Tolerancija – Put ka promeni ili izgovor za status quo?
U našem društvenom rečniku, „tolerancija“ sve više postaje reč koja označava suzdržavanje – suzbijanje reakcije, izbegavanje konfrontacije, prećutno podnošenje. Sve je češće koristimo kao rešenje za neuspehe sistema i međuljudskih odnosa. Očigledne nepravde, rupe u sistemu, manjak empatije i pažnje prema ljudima – sve se to uporno prekriva mantrom o toleranciji. Mi „tolerišemo“ mizerno niske plate koje ne mogu da isprate troškove života, zagađenje vazduha, urušene institucije, obrazovni sistem koji zaostaje sa vremenom, sistem koji ne služi javnosti. I kroz tu toleranciju, sve postaje pitanje opstanka – opstanka sa što manje reakcije i što više suzdržavanja.
Tolerancija je postala zamena za istinsku akciju, za dublju društvenu promenu. Umesto poštovanja i razumevanja, često dobijamo samo tiho trpljenje. Nažalost, ono što u našoj svakodnevici prolazi pod „tolerancijom“ jeste zapravo odustajanje od poboljšanja. Tolerišamo društvene nepravde jer je lakše izdržati nego preduzeti promene. Tolerišemo odluke donete bez našeg učešća jer je previše iscrpljujuće tražiti odgovornost.
U svetu gde bismo trebali da gradimo međusobno poštovanje i zajednički radimo na boljoj budućnosti, tolerancija je postala izgovor za društveni status quo. Ona nam daje privid da smo „dovoljno dobri“ jer nismo skočili jedni na druge, jer nismo skočili na njih. A sistemima moći je to sasvim dovoljno – od nas ne traže ništa više. Sve dok ne reagujemo, sve dok u sebi „tolerišemo“ sve nepravedne činove, oni mogu mirno da nastave po starom.
Na ovaj Međunarodni dan tolerancije, možda bi trebalo da preispitamo zašto se ova reč koristi kao krajnji cilj u društvu. Da li je svet gde se trpimo međusobno zaista najbolje što možemo da zamislimo? Da li želimo da živimo u društvu gde su svi „tolerisani“, ali niko nije zaista poštovan? Jer kada je to postalo dovoljno – samo podnositi jedni druge?
Proslavljanje tolerancije kao krajnje dostignuće nije rešenje, ona je samo prvi korak u prelaženju mosta neznanja i predrasuda. Potrebno je razumevanje, solidarnost, da ne gledamo druge ljude kao objekte koje moramo da trpimo, već kao ravnopravne članove zajednice. Tek kada društvo počne da prepoznaje razliku, možda ćemo moći da kažemo da smo napravili korak napred i stvorili dovoljnu snagu da kolektivno NE tolerišemo sistem u kom živimo bez nasedanja na iskalkulisane manipulativne taktike.
Do tada, tolerancija ostaje još jedna reč kojom izbegavamo stvarnu promenu, reč koju sistem koristi da nas održi u pokornosti – jer ko bi još imao pravo da se žali kad je već „tolerisan”?
