To smo zaboravili. Tako smo birali.

Dok sam slagala stvari jedne na druge, kako odeću tako i uspomene, poruke bližnjih koji prisustvuju protestu su pristizale ubrzano i bez reda.

“Šta je ovo?”

“Odakle ovo?”

“Otišli su skroz udesno.”

Kao da me podsećaju da je vreme da se vratim kući, šta god “kuća” više bila.

Sutradan sam napustla svoj toskanski, suncem okupan dom i vratila se u onaj koji glasno vapi za slobodom već osam meseci. Dom u kom sam se rodila, progovorila, prohodala. Dom u kom je boriti se za bolje društvo za mene bio imperativ, ne izbor. Dom od kog po prvi put ne bežim, već mu se vraćam širom otvorenih ruku.

Srbiju sam napustila ubrzo nakon što je sve počelo – solidarnost, inicijativa i pomalo klinačka nada da smo svakog dana sve bliže promeni. Pratiti studentske proteste izdaleka bilo je isto kao i gledati poznata umetnička dela u hladnim hodnicima turistima prezasićene galerije. Možeš da im se diviš, ali ne da ih osetiš.

To besciljno lutanje po galeriji je budilo krivicu i potrebu za povratkom. Tražilo je da napustim ono što sam počela da gradim preko šapućući mi na uvo da sam se za tu solidarnost borila dugo i da zaslužujem da budem deo nje. U nedelju, 28. juna, na tik od povratka, galerija je promenila boju. Posivela je, zahladnela. Ugasila svetla.

Na vrhuncu tog pažljivo orkestriranog skupa na Slaviji za koji su mnogi govorili da je došao prekasno, studenti su se namerno ili slučajno okrenuli nacionalizmu, srušivši ideju da su studentski protesti proed svega ostalog i doprinos regionalnom pomirenju. Nacionalizmu, ukorenjenoj privrženosti prema sopstvenom narodu i državi, zamaskiranom krvlju napisanom rečju “heroizam”. Sama ideja da se protest održi na Vidovdan davala je rano upozorenje za pravac u kom se pokret kreće. I to smo svi znali. Samo smo zažmurili na jedno oko, a kad smo i njega otvorili – bilo je prekasno.

Velikosrpstvo, nepobedivost srpskog naroda i dobro poznate nacionalističke floskule ponovo su našle svoj podijum za plasiranje širim narodnim masama. Narativ o Kosovskom boju, pozicioniran između mita i stvarnosti uzeo je maha i ovog puta, po ko zna koji put brišući činjenicu da je taj isti boj doneo petovekovnu vladavinu navodno poraženog protivnika.

To smo zaboravili. Tako su nam servirali. 

Sutradan smo zaboravili i ceo taj dan. Blokirali smo raskrsnice, vukli kontejnere i bežali od onih koji bi trebalo da nas štite.

Onda je došao 11. jul. Trideseti po redu.

Trideset godina obmane, relativizacije i negiranja. Trideset godina nenazivanja stvarima pravim imenom. I trideset godina nesuočavanja sa prošlošću i samim sobom.

Toliko je prošlo od genocida u Srebrenici. Da, genocida, kako je nazvan u presudama Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Orkestriranog od strane pripadnika Vojske Republike Srpske uz potporu režima Slobodana Miloševića. Drugim rečima, od strane onih čije su ruke bile krvave mnogo pre 1. novembra 2024. godine.

To smo zaboravili. Tako su nam nametnuli.

Oni su i dalje tu. Izobličeni i lažno prefinjeni, još uvek peru krv sa dlanova. Prave se da nisu pre 30 godina uništili tuđe živote, a vama sa malih ekrana govore koga da mrzite, a koga da volite. Šapuću vam na uvo da niste genocidan narod, iako vam niko sem njih samih nikada to nije ni rekao.

Ono što razočarava, ali ne iznenađuje, jeste činjenica da vam nisu ni studenti ništa rekli. Ako su 28. juna bili previše glasni, 11. jula ostali su uznemirujuće nemi. Propustili su priliku da jasno i glasno odaju počast žrtvama istog sistema, ali drugog vremena i da režimu oduzmu moć da zastrašuje, seje mržnju i zaraćuje. Priliku da naprave otklon od zlodela radikalskog režima i okrenu novi list za čitavo društvo.

Društvo bi taj list pročitalo. Bilo bi zbunjeno, uplašeno, ali bi ga vremenom donekle prihvatilo. Jer studenti su za društvo svetlo na kraju tunela, a imati takvu ulogu podrazumeva veliku odgovornost. Ali i moć. Moć da prekroje narative, zamene heroja zločincem i da svima nama daju priliku da nastavimo gde smo stali davne 1991. I ne, dragi studenti, ne brinite, zbog tog lista ne bi opala podrška vašem pokretu. Jer za građenje društva zasnovanog na pomenutim vrednostima potrebni su ljudi spremni na promenu. Mišljenja, ukorenjenih verovanja i iskrivljenih narativa. Promenu iz korena, ne zamenu jednog Vučića drugim. To smo već probali. Prezivao se Milošević.

To smo zaboravili. Tako su nas obmanuli.

Gradimo kulu od karata. Slažemo ih oprezno više od pola godine, tražeći najpovoljniji put do vrha. Tu i tamo iskoči po neki štih – ograđivanje ili pogrešna procena situacije. Dešava se, svi učimo. Veći je problem kad se uhvatimo onih već odigranih, radikalskih karata. Kulama sagrađenih od takvih suđeno je da padnu. Nekada bez praska i dizanja prašine, a češće uz granate, dečje vriske  i prolivenu krv.

Korišćenje nacionalističkih narativa u borbi za slobodu možda predstavlja i najprljaviju kartu od svih. Ona će se neminovno naći u špilu, ali na nama je da li ćemo je iskoristiti ili zameniti za drugu. Možda ćemo i izvući keca iz rukava i shvatiti da je za budućnost potrebna prošlost.

Prošlost koja se bazira na činjenicama i nedvosmisleno se predstavlja narodu. Onu koja nije trn u oku i katalizator čuvene “a šta su oni nama sve radili?”. Iz koje učimo da ne upiremo prstom, već da počnemo od svog dvorišta. Jer trava nije zelenija gde je zalivaš, nego gde prvo počupaš korov.

Budućnost počinje kada to naučimo. Usadimo u školski sistem. Plasiramo kroz medije. Adresiramo kroz institucije. Budućnost izgrađena na empatiji i ljudskosti od koje učimo da se pravda, jedinstvo i sloboda nalaze van okvira koje nam je stvorio nacionalizam.

To smo zaboravili. Tako smo birali.