SEVDAH

Sevdah, Miljacka, Sebilj, Božo Vrećo, Baščaršija, Latinska ćuprija, Sarajevsko, Ilidža, nargila, ljubav, Vrelo Bosne, Vijećnica, prijatelji, Vučko, Zemaljski muzej, Avaz, Marijin Breg, medresa, Begova česma, Bajram, Film festival, Tunel, Ferhadija, Begova i Prinčeva džamija, Katedrala Srca Isusova, Saborna crkva u Sarajevu…

Nakon moje prve posete Sarajevu u julu ove godine, bila je to zaljubljenost. Međutim, nakon onoga što sam iskusila prilikom posete za vreme festivala, znala sam da je to ljubav. Znate kako je sa zaljubljenošću… Ona je uglavnom iznenadna, lepršava, bezbrižna i subjektivna. Upravo ovim epitetima bih opisala odluku da odem u Sarajevo 4. jula kada sam u periodu od pola dana, sa prijateljima koje sam tek upoznala, odlučila da pođem.

Vrlo mi je bilo interesantno da mogu nekuda iz naše države posedujući samo ličnu kartu. Stigavši u Sarajevo, prve večeri na sabah ramazanskog Bajrama, nije bilo teško osetiti ono nešto egzotično, što se naslućuje dok slušate Safeta, Vreću i Dina. Koračala sam kraj Miljacke i kraj raskršća sa Baščaršije, pila vodu sa Begove česme i to dva puta – za zaborav i dobrodošlicu, valjda, zbog dve osobe ili samo zato što je to moj srećan broj – ko bi znao… Najvažnije je da sam za nekih mesec dana ponovo ogrejala promrzle dlanove pokraj Vječne vatre u hladnoj sarajevskoj letnjoj noći.

Ono zbog čega je za mene bio veoma značajan ovaj drugi dolazak u Sarajevo svela bih na jednu reč – prihvatanje. Nije nam to bilo samo uljuljkavanje u grandioznu atmosferu Festivala i filmski glamur. Srećna sam i zahvalna što smo imali priliku da upoznamo one stvari o kojima se govori šapatom, posebno u Srbiji, a u pitanju su krici i vapaji za uviđanje i shvatanje nekih pojedinosti koje su ključni faktori za zaceljivanje trauma na Balkanu.

Osim svakodnevne aktivnosti u podne, koja je podrazumevala DocuCorner, tokom kojeg smo, na Festivalskom trgu, razgovarali o dokumentarnim filmovima koje smo gledali prethodnog dana, imali smo mogućnost da obiđemo istorijski muzej, postavku o genocidu u Srebrenici i Tunel spasa.

Što se dokumentarnog dela tiče, na mene su poseban utisak – među mnogima koje smo ispratili, ostavili sledeći filmovi: Korida, S one strane ogledala, Tamo dole, Moj vlastiti rat, Among The Believers i Dubina II.

Mislila sam da ja, kao neko ko dolazi sa severa Srbije, nema mnogo dodira sa događajima na Kosovu. Nakon projekcije filma Dubina II, koji se zove po operaciji koja se odvijala krajem 90-ih na Kosovu po nalogu vrha države u kojoj sam tada živela, shvatam da je to samo zato što neko, u našem obrazovnom sistemu, ne želi da to znamo. Krajnje sam zahvalna što ovaj film postoji i, osim priča i nekih pitanja koje smo mogli postaviti tokom DocuCornera, imala sam priliku povezati se sa autorom filma, i zajedno smo došli do zaključka da bi projekcija u Somboru bila veoma korisna.

Srećna sam da kao neko ko nije imao mnogo dodira sa onim što Inicijativa radi, sve do ovog leta, mogu da podelim svoje utiske o poseti Sarajevu. Do nekog narednog druženja, negde u regionu, mašem vam i zovem na ljubav…