Seksualno nasilje i silovanje u ratu

Pojam

Seksualno nasilje i silovanje se u ratu koristi kao oružje, kao vojna i politička strategija sama po sebi, koja je odvajkada prisutna u sukobima. Međutim u savremenim sukobima ovaj vid nasilja dobija sistemski karakter.  Posledica patrijarhalnog shvatanja uloge žena i muškaraca dovela je do toga da se vekovima prisutno silovanje doživljava kao deo ratnog plena.  Silovanje i seksualno nasilje se koristi kao sredstvo rata koje teroriše stanovnišvo, i razara sve nivoe društva, od zajednice,  preko porodice, do pojedinca.

Prvi međunarodni ugovor kojim je seksualno nasilje stavljeno van zakona jeste Haška konvencija iz 1907. godine. Međutim, sudovi u Ninbergu i Tokiju iako svesni činjenice da su masovna silovanja počinile sve strane ovog sukoba, nisu prepoznali njihovu zločinačku prirodu. (WWoW, 2017.) Posle Drugog svetskog rata, 1949. dolazi do usvajanja četiri Ženevske konvencije i tri dodatna protokola uz ove konvencije. Na nekoliko mesta u samim konvencijama se silovanje zabranjuje. Dodatni protokol I, sadži posebnu glavu u II odeljku:  Glava II, Mere u korist žena i dece član 76. Zaštita žena u stavu 1. koja kaže “Sa ženama će se postupati sa posebnim obzirima i one će biti zaštićene naročito protiv silovanja, prinudne prostitucije i svakog drugog oblika nedoličnog napada.”

Užasi sukoba na prostoru SFRJ ukazali su na hitnu potrebu da se postojeći međunarodni dokumenti, koji se bave pitanjima seksualnog nasilja, praktično primene kao i da se ovom pitanju posveti posebna pažnja. Međunarodna zajednica je po prvi put jasnije videla kako se seksualno nasilje u sukobu može koristiti kao deo politike etničkog čišćenja ili genocida. (REKOM) Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 18. decembara 1992 godine doneo rezoluciju 798 kojom “Zgrožen izveštajima o masovnom, organizovanom i sistematskom zatvaranju i silovanju žena, posebno muslimanki, u Bosni i Hercegovini, zahteva da se svi logori, a posebno logori za žene odmah zatvore… ”(UNSC, 1992. )

Prve korake u cilju krivičnog gonjenja i kažnjavanja za dela seksualnog nasilja počinjena u ratu,  preduzeo je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (u daljem tekstu MKSJ).

MKSJ je prvi međunarodni krivični sud koji je izrekao osuđujuće presude za silovanje kao vid mučenja i za seksualno porobljavanje kao zločin protiv čovečnosti, a isto tako i prvi međunarodni sud sa sedištem u Evropi koji je izrekao osuđujuće presude za silovanje kao zločin protiv čovečnosti.(MKSJ, 2016.)

Od početka rada MKSJ, 78 lica, ili 48% od ukupno 161 optuženih, se u optužnicama teretilo za seksualno nasilje od tog broja 32 lica su osuđena za zločine seksualnog nasilja, a 4 lica su osuđena zbog nesprečavanja i nekažnjavanja počinioca krivičnog dela.  (MKSJ, 2016.)

Užasi rata u SRJ

“Seksualno nasilje u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, nad ženama i muškarcima, vršeno je na organizovan i sistematičan način, po naređenju ili uz odobrenje nadređenih”.(REKOM)

Žene u Foči držane su u kućama, stanovima, sportskim dvoranama i kulturnim centrima gde su silovane i naterane da obavljaju kućne poslove. Danas banjsko odmaralište “Vilina vlas” u Višegradu 1992. godine služilo je kao mesto gde je nad ženama vršeno seksulano nasilje. U logorima Omarska, Trnopolje i Drtelj, pored žena, muškarci su takođe bili žrtve seksualnog nasilja. “Žene i muškarci bili su javno silovani i seksualno zlostavljani naočigled vlastitih porodica, suseda ili drugih zatočenika i zatočenica, s namerom da se i žrtva i cela zajednica ponize, osramote i prestraše. “(REKOM)

Uz podršku ženskih organizacija iz Evrope do kraja 1993. godine osnovane su tri feminističke organizacije: Centar za žene žrtve rata u Zagrebu, Medica u Zenici i Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja u Beogradu sa ciljem emotivnog osnaživanja i pružanja pomoći ženama iz ratnih područja. (Mlađenović, Branković, 2013.)

Tokom 2000. godine, žene su uspele da izdejstvuju još jednu pobedu na međunarodnom planu, Savet bezbednosti UN je jednoglasno doneo rezoluciju 1325 “Žene, mir i bezbednost”. Ova rezolucija zahteva od strana u sukobu da spreče kršenje prava žena, da omoguće učešće žena u mirovnim pregovorima i postkonfliknom oporavku i da zaštite žene od seksualnog i rodno zasnovanog nasilja u oružanim sukobima. (UNSC, 2000.)

Problemi

Nažalost, Rezolucija 1325, se u Srbiji gotovo ne primenjuje. Pre svaga, Zakon o pravima civilnih invalida rata ne pepoznaje žene žrtve seksualnog nasilja, pa je i broj procesuiranih slučaja veoma mali. Tužilaštvo za ratne zločine do sada je podiglo samo sedam optužnica za zločin seksualnog nasilja u ratu. (Žene u crnom, 2013.) Suđenja se odugovlače tako što se odlažu, otkazuju ili ponavljaju, te svedoci često odustaju od svedočenja. Postupanje prema žrtvama je neadekvatno, bez insticionalne podrške i zaštite, što dovodi do retraumatizacije zrtava.

Photo // Novinarke protiv nasilja nad ženama – Snežana Krstić