Rezolutno odbijanje rezolucije

Pored toga, postoji još jedno aktuelno mišljenje, malo manje kataklizmično, ali jednako besmisleno, kao i ovo gore, a to je zebnja da će međunarodna zajednica, na čelu sa UN-om da nam „napakuje“ ratne reparacije i slične paket aranžmane, koji će da nas, gotovo 30 godina, nakon nemilog događaja, zaduže i ocrne na neodređeno. Još jednom je na površinu isplivala ogromna neinformisanost naroda, ali pored toga, i beskrupuloznost i licemerje predstavnika vlasti u Srbiji, koji su jedan ovakav događaj i dokument, uspeli da iskoriste kao žeton za potkusurivanje u njihovoj prljavoj igri, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu, uspevši da, po ko zna koji put, vrlo vešto i podlo izmanipulišu ljude, u najvećoj meri, one koji su im davali tako bezrezervnu podršku na svim prethodnim izborima.

Da krenemo prvo od onoga što je vlast u Srbiji uporno pokušavala da podcrta, i na šta su se široke narodne mase, vrlo lako i upecale, jeste to da ćemo, ukoliko se rezolucija usvoji, biti automatski prokaženi kao genocidni i osramoćeni pred svetskom scenom, ali će nam se uz to, pride, i natovariti ogromne ratne odštete koje ćemo plaćati godinama. Neko malo vičniji tematici međunarodnih odnosa, diplomatiji, ili međunarodnom pravu, nije morao dva puta da se zamisli pre nego što shvati da su takvi navodi, notorne izmišljotine koje su vrlo lepo poslužile da podgreju kampanju za lokalne izbore, i skrenu pažnju sa brojnih malverzacija koje su u punom jeku. Sa druge strane, oni kojima globalna politika nije u fokusu interesovanja, mogli su naprosto da iskoriste privilegiju interneta, i da pročitaju konačan tekst rezolucije u originalu, i tako se upoznaju sa eventualnim konsekvencama iste.

Po pravilu rezoluciju je pročitao krajnje skroman broj ljudi, jer je, naravno, mnogo lakše pustiti predsednika Srbije i njegovu svitu da oni to interpretiraju (jer za to su i plaćeni, dabome) i posle nam, kao đaku koji odgovara za dvojku, prepričaju najvažnije crte, a mi da iz toga izvedemo jasan zaključak, negodujemo i crnimo „beli svet“. Svako ko je ipak načinio taj veliki korak i pregledao malo tu kontroverznu rezoluciju, mogao je da (ne)vidi da se tamo ne nalazi  reč „Srbija“ ili „Srbi“, a još manje to kako smo genocidni i kako od nas gorih nema. Takođe nema ni reči o plaćanju bilo kakvih suma novca kao ratne odštete.

Moje lično mišljenje je, da smo trebali pomenutu rezoluciju da, među prvima, iskoristimo kao jedan veliki plus na polju spoljne politike, podržavši je, i da, ponovo, kao i toliko puta kroz istoriju, stanemo na stranu dobra i osudimo zlo, te napravimo otklon od onih koji su to zlo i učinili, zarad nekih svojih ličnih i, blago rečeno, morbidnih ciljeva i uverenja. Vidimo da su, gore pomenute, Nemačka i Ruanda, države koje su u svojoj istoriji bili vinovnici mnogo većeg zla od onog u Srebrenici, mada je apsolutno nemoguće i krajnje neumesno skalirati količinu zla. Današnje vlasti ovih zemalja inicirale su i čak predložile nacrt teksta, kako bi pokušale, još jednom, da naprave otklon od počinilaca tih strahota, ali i da doprinesu tome da se nešto slično nikada više ne desi, bilo gde i bilo kome.

Sa druge strane, vlasti u Srbiji, moraju biti svesne da spoljna politika nije švedski sto, sa koga uzmeš ono što ti se sviđa i što ti najviše pogoduje u konkretnom momentu, a ono što ne odgovara, preskočiš i okriviš onoga ko je postavio taj isti sto. Ako se tako svesrdno i čvrsto bore za implementaciju rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244, u slučaju KiM, onda je krajnje licemerno ocrniti jednu neobavezujuću rezoluciju drugog organa iste institucije koji se, u ovom slučaju, uspostavlja 11. jul kao dan sećanja na žrtve zločina iz 95′ godine. Da je vlastima u Srbiji zaista stalo do međunarodne pravde ne bi imali ništa protiv osude veličanja počinilaca takvih zlodela, i zajedničkog delovanja usmerenog na to da se slične grozote nikada više ne ponove.

Zato je neophodno da bar malo mućnemo glavom, samostalno zaključujemo i kaš’će nam se sâmo.