Šejla Kamerić je rođena u Sarajevu, u Bosni i Hercegovini, 1976. godine. Jedna je od najznačajnijih umetnica svoje generacije u Evropi. Međunarodno priznanje dobila je za socijalni komentar i dirljivu intimnost kojim su prožeti njeni radovi realizovani u različitim medijima, uključujući fotografiju, film, instalacije i crteže. Njena umetnička praksa prepoznatljiva je po pronicljivoj emotivnosti njenih dela, te delikatnosti njihovih materijala i oblika. Njen fokus na politiku sećanja nadopunjen je izraženom znatiželjom za modalitete otpora u ljudskom životu, te konsekventno osobnosti ženske borbe i otpora. Insistirajući na empatiji kao osnovnoj emociji komunikacije između svoje umetnosti, publike i nje same, Kamerić upozorava i istovremeno kreira jake političke iskaze.
Moj umetnički pristup je takav da uvek krećem iz nečeg vrlo ličnog, nečeg što je izuzetno subjektibno i emotivno za mene, to je ujedno i moja potreba da ono što čini moje perspnalno iskustvo učinim univerzalnim i onda kad ga maksimalno raširim na čitav svet i na globalni nivo, to je momenat kada kažem da sam došla do tog nekog nivoa mog nekog rada kojim postajem zadovoljna. Kakve moje lično iskustvo ima veze sa iskustvom svih ostalih? Naročito me interesuje tema žena u kontekstu rata, to želim da potpuno iščupam iz sebe i vidim šta nas to čini univerzalnim. – rekla je Šejla o svom stvaralaštvu.
Šejla Kamerić zatim ističe i svoju feministilku poziciju u umetnosti i objašnjava zašto je njoj važno da ženska perspektiva u umetnosti postane vidljivija i glasnija. – Pozicija žene je sigurno bolja nego ikada, ali i dalje nije dovoljno dobra, najčešće će žene reći da ne žele da ističu svoju poziciju žrtve i iz tog otpora onda zanemaruju činjenice i negiraju kolektivni doživljaj, odnosno činjenicu da treba da se nastavi borba za jednakost. Vrlo često čujem od žena da je sve u redu, a sa druge strane i od muškaraca koji misle da je sve ok, a ništa nije ok i faktička ravnopravnost ne postoji. Čak i gde postoji equal pay i jednaka građanska prava još uvek ne postoji priznanje ženskog rada brige o kući i deci, a čak i da je to ok, možemo se vratiti u prošlost i videti istoriju pozicije žene koja je eksploatisana na svaki mogući način. Tu je jednaka pozicija i muškaraca i žena da pobede u toj borbi društva za pravu ravnopravnost. Svi smo mi žrtve prošlosti, onoga što su naše babe i dede i čitavo čovečanstvo utemeljili za nas, tim momentom rođenja mi smo preuzeli ogroman teret koji nas onemogućava da živimo slobodno.
Na kraju razgovora Šejla Kamerić je pomenula i projekat Forenzički arhiv na kome trenutno radi i koji joj je značajan kako zbog tematike i svog memorijalnog karaktera, tako i zbog tehnologija i multimedijalniog pristupa koji je korišćen u toku izrade. – U arhivu se nalazi preko 900 sati materijala koji nasumično projektuju u hladnjači, a upravo iz tih nasumičnih fragmenata iščitavamo o toj širokoj kompleksnoj slici ljudskih života koji su bespovratno izgubljeni, te da shvatimo da i mi kao posmatrač i svaki taj fragment je samo jedna mala tačka u jednoj velikoj mreži u kojoj smo svi mi povezani. Ovakav pristup daje mogućnost za raznovrsnu interpretaciju, tako da ljudi koji krenu da gledaju jako se teško odvajaju od tog materijala. Sve ono što sam ja prolazila kroz istraživanje, kroz dokumente i na terenu, a što možda i nije glavni fokus rada, nego se nekako nalazi okolo, upravo te stvari su nešto za šta je publika najviše primećivala i za to se vezivala. Npr količina čarapa nađenih u tim grobnicama, ili neka kiša koja pada, ili neka ruža… To su neke stvari koje publika najbolje razume jer to više nije nešto daleko i strano, nego je to nešto što se i nama dešava, to smo zapravo mi.
