Put u prošlost nije budućnost koju smo želeli

Priča o rehabilitaciji zločinaca iz Drugog svetskog rata nije počela sa poslednjom u nizu presudom – još uvek nepravnosnažnom – kojom se rehabilituje zločinac i saradnik fašističkog okupatora, Nikola Kalabić.

Zakon o rehabilitaciji donet je još 2006.godine, a kasnije 2011. godine novo zakonsko rešenje proširuje načine preispitivanja inicijalnog postupka proglašenja za zločinca. Da li je ovaj zakon trebalo da posluži kao oruđe za heroizaciju onih koji su izvršili ili su učestvovali u izvršenju ratnih zločina tokom Drugom svetskog rata na prostoru Srbije? Danas, 16 godina kasnije, u društvu gde nacionalizam nagriza svako osećanje ljudskosti i empatije, odgovor je veoma jednostavan, i on glasi: Da.

Trend rehabilitacije zločinaca iz Drugog svetskog rata nije pristutan samo u Srbiji. Svaki autoritarni vođa sa nacionalističkim uverenjima ima neki deo istorijske prošlosti koji smatra neadekvatnim ili nepoželjenim. Međutim, drugim zemljama se neću baviti ovom prilikom. Zanima me naša zemlja, Srbija, kao i region iz kog se ne možemo izmestiti ni tektonskim pomeranjem tla.

Poslednje dve decenije svedočimo zatiranju antifašitičkog nasleđa kroz sistemsko ugnjetavanje onih koji o njemu govore i pravnom rehabilitovanju onih koji nikako ne bi smeli biti primer budućim generacijama. Dovedene su u pitanje vrednosti antifašizma a počinioci zločina se već uveliko tretiraju kao ultimativne žrtve tadašnjeg režima. Entocentrizam se uljuljkava u glave i srca ljudi, a kako stvari stoje planovi su da tu i ostane dok nam ne ubije svaku mogućnost da naš region i svet oko nas propitujemo i postaramo van okvira zadatih nacionalizmom.

Ovakva vrsta falsifikovanja istorije nije se zaustavila na epohi koji vezujemo za Drugi svetski rat. Istim nacionalističim principima i idejama, a neretko i ljudima, vođeno je i potpuno zatiranje uloge i odgovornosti Srbije tokom ratova koji su pratili raspad Jugoslavije.

Budućnost nije slučajna

Poslednjih 12 godina trend rehabilitacije uzima maha, dok predstavnici institucija najčešće odbijaju da daju bilo kakav komentar na ličnosti koje se ovim postupcima vraćaju u sadašnjost, sa ciljem da ih u budućnosti pamtimo kao žrtve, a ne kao zločince. U ovakvom konktekstu, gde državni zvaničnici ne žele da iskoriste javni prostor kako bi povukli jasnu razliku između antifašizma i kolaboracionizma, sve je moguće i sve je zamislivo.

Na Dan ljudskih prava 2016. godine, šetali smo kako bismo obeležili 75 godina od deportacija jevrejskih i romskih žena i dece u logor na Sajmištu. Organizovali smo posete mladih na Starom sajmištu, obilazili smo Topovske šupe – sve to kao odgovor na konstatne pokušaje uspostavljanja ideje nacionalizma kao jedine vrednosti kojom treba da se vode u izgradnji budućnosti. Iskazivali smo naš protest protiv pokušaja rehabilitovanja kolaborcionista na ulici, na papiru, na internetu, svuda.

Državna svečanost prošle godine za Dan pobede (9. maj) gde se čuju koračnice Ljotićevog Zbora i pokušaj vlasti u Novom Sadu da podignu spomenik za 15 kolaboracionista iz Drugog svetskog rata, ilustrativni su slučajevi za proces državnog prekrajanja istorije u etnonacionalističkom ključu. Inicijativa za podizanje ovog spomenika rezultat je simbioze mađarskog i srpskog autoritarizma, koji zloupotrebom pojma “žrtva” prekrajaju istoriju u skladu sa nacionalističkim vrednostima lidera ovih zemalja.

Najviši predstavnici države Srbije dobro razumeju da na mladima svet ostaje. Upravo zbog toga se ulažu napori da se mladima usade vrednosti i ideje koje će biti garanti izgradnje sveta koji se nalazi u njihovim glavama.

Sve su straže, sve su straže

Zakonom o ratnim memorijalima, donet je po hitnoj proceduri, simbolično 28. juna 2018. Godine, a sam predlog Zakona pratila je netransparentna javna rasprava. Ovim Zakonom država je monopolizivala sećanje, o čemu je Inicijativa govorila i nastaviće da govori. U njemu stoji i odredba kojom se kao izuzetak od slučajeva u kojima izgradnja ili podizanje memorijala nije dozvoljeno navodi:

Pod licima iz stava 1. tačka 4) ovog člana ne smatraju se lica koja su rehabilitovana u skladu sa Zakonom o rehabilitaciji.

Naši sudovi marljivo rade na postupcima rehabilitacije dok zločini počinjeni u zonama odgovornosti komandanata i generala zvaničnih policijskih i vojnih struktura Srbije, gde je ubijeno hiljade civila tokom ratova iz devedesetih, ostaju bez ikakvog sudskog epiloga. 

Umesto istrage, osobe koje se dovode u vezu sa zločinima iz devedesetih, poput Božidara Delića, Ljubiše Dikovića, Svetozara Andrića dobijaju državna odlikovanja ili/i vrše funkcije Narodnih poslanika u Skupštini Republike Srbije. Dok pokušava da relativizuje ulogu sopstvenih predstavnika tokom ratova devedesetih, a po cenu našeg mira i budućnosti, sadašnji režim im omogućava miran i odgovornošću neukaljan život. Prema poslednjem istraživanju CINS-a članovi porodice Ljubiše Dikovića – od kojih je većina zaposlena u državnim službama – dovode se u vezu sa trgovinom oružjem, odnosno minama iz aviona koji se nedavno srušio u Grčkoj. 

Društvo u Srbiji ostaje talac nacionalističkih fantazija i pretenzija. To je cena koju su nacionalisti spremni da plate za ostvarenje svojih ciljeva i prikrivanje svih nedela iz ratne prošlosti ideološki bliskih ličnosti. Nepregledni spletovi neverovatnih “slučajnosti” sigurno će nastaviti da se nižu u budućnosti, dok će duboko traumatizovana i dezinformisana većina samo nemo posmatrati.