Pun krug

Od nepoznatog, novog, unapred prokaženog. Potom sam otišao do prvog taksiste i promrmljao nešto na engleskom pokazavši mu ceduljicu, na šta je on klimnuo glavom i stavio moj kofer u gepek. Na njegovo pitanje odakle sam nepromišljeno rekoh – iz Austrije, i odmah se ugrizoh za jezik setivši se da bih sa mojim nemačkim ostao gladan u toj istoj Austriji. Jer, mislio sam, ako kažem da sam iz Srbije, da će mi vožnju naplatiti bubregom, a kusur može da zadrži.

Ubrzo stižemo do Velanije, dela grada u kome sam odseo, i ulazim u kuću koja bi trebalo da bude moj unapred ugovoreni smeštaj. U jednoj sobi me je sačekao stariji gospodin koji je čitao Koha Ditore i pošto sam mu na engleskom objasnio razlog dolaska pitao me je odakle sam. Ovog puta baš nisam mogao da slažem pa rekoh iz Srbije, te se on odmah „prebacio“ na srpski i reče mi da je moja grupa smeštena dvadesetak metara niz ulicu, u jednoj žutoj kući sa desne strane. Na moj skamenjeni pogled i sleđeno telo samo se osmehnuo i rekao: „U stvari, narandžasta je“.

Budući da sam, kao i većina ljudi iz mog okruženja, imao nebrojeno predrasuda prema stanju na Kosovu, tome šta će me sačekati kad odem „dole“ i Albancima generalno, svaki dan boravka je bila nova demistifikacija svih onih stereotipa kojima sam zadojen od prvog udžbenika istorije do poslednjeg Drugog dnevnika pred odlazak u Prištinu. Zapravo, mesec dana koje sam tog leta proveo u Prištini boraveći na letnjem programu American University in Kosovo su svakako jedno od najboljih iskustava koje sam imao! Srpski može slobodno da se priča u sred Prištine, prodavnice su pune robe iz Srbije, a dobri restorani i noćni život ni u čemu ne zaostaju za beogradskim. Naročito ljudi koje sam upoznao na Kosovu ne liče na onaj Ćosićev „talog Balkana“ ili na naše predrasude o albanskim teroristima ili trgovcima organa, već na jedan blizak svet koji ima iste probleme baš kao i mi, isto ili slično se oblači i sluša istu ili sličnu muziku kao bilo koji dvadesetogodišnjak u Beogradu ili Sarajevu. Na kraju, za bilo koji grad ili zemlju vas uvek vežu ljudi, a ne zgrade, ulice ili ukus lokalnog specijaliteta.

Moj odnos sa Prištinom se od tog leta potpuno menja i postaje latentno neobjašnjiv. Grad koji objektivno nije najsrećnije mesto za život ili najuređenije, ali opet, s druge strane, grad koji odiše mladošću, energijom i kosmopolitskim duhom (pun je stranaca i sigurno ćete pre čuti engleski nego u Beogradu). Upravo ta suptilna privlačnost ovog grada čini da budete nepopravljivi zavisnik njenih alternativnih klubova, tradicionalnih restorana i ostalih fensi mesta. Ipak, prošlonedeljni (sada već tradicionalni) postispitni retreat na Kosovu obeležile su dve teme – Trepča i Jablanović.

Dešavanja u Trepči proteklih dana imaju jaku simboliku. Proces raspada bivše Jugoslavije prošao je pun krug i vratio se na mesto odakle je sve počelo. Pre više od četvrt veka, 1989. godine, rudari Starog Trga (jednog od rudnika RMHK Trepča) otpočeli su štrajk koji je ostavio trajne posledice od Triglava do Đevđelije. Naravno, nije samo ta obustava rada rudara bila glavni razlog, ali svakako je predstavljala tačku posle koje više nije bilo povratka, iako mnogima to nije tako izgledalo. I danas je Trepča tačka sporenja, samo su uslovi i uloge promenjeni. Uz akumulirano socijalno nezadovoljstvo i ekonomsku besperspektivnost, Trepča je jedna od ideja vodilja aktuelnog bunta koji se odvija na ulicama Prištine pod parolom „Život damo, Trepču ne damo“.

Druga varnica koja je zapalila kosovsku javnost bila je izjava ministra Jablanovića koji je nazvao „divljacima“ ljude koji su kamenovali autobuse sa đakovačkim Srbima tokom Božićnih praznika. Kosovska javnost je oštro zamerila Jablanoviću optužujući ga da je „divljacima“ uvredio porodice ubijenih i nestalih, kao i zahtevajući njegovu ostavku. Na sastanku sa njim dobio sam uverenje da se to odnosilo samo na ljude koji su izvršili taj akt, ali sa druge strane utvrdio i elementarno neznanje ministra Jablanovića o tome šta se tokom rata desilo u Đakovici, čiji je izgovor da nije bio tamo te da ne može da zna šta se ’98. ili ’99. dogodilo!

Ipak, ova poseta Kosovu, pored političkih turbulencija, masovnih protesta i polupanih prozora na zgradi Vlade, bila je posebna po tome što sam ponovo učestvovao u odvođenju dvadesetak mladih ljudi na svojevrsni tour de Kosovo – Priština, Gračanica, Gazimestan i Mitrovica (s obe strane mosta). To je bila prilika da vidim sebe od pre dve godine u očima kolega i koleginica, mojih vršnjaka, koji prvi put upoznaju „drugu stranu“. Da pokušamo da dekonstruišemo sve medijske stereotipe o životu na Kosovu i Kosovarima/Kosovcima – življenje u enklavi, pričanje srpskog u Ulici Majke Tereze (prištinska Knez Mihailova), voženje besnih kola u Beogradu sa KM tablicama (lažna registracija radi izbegavanja plaćanja poreza), (ne)plaćanje struje i vode, simuliranje suza Aleksandra Vučića (i uopšte nam nije išlo loše!), da li se kaže Kosovo ili Kosovo i Metohija, vratiti se sa svim vitalnim organima, ljubiti se sa Albancem/Albankom, prelazak granične/administrativne linije (sa sve pečatom u pasošu), činjenicu da u Mitrovici ima zasigurno najviše zastava po kvadratnom metru na svetu (sa obe strane), itd. Siguran sam da će neko od grupe koja je sada posetila Prištinu poželeti opet da se vrati. Da li će slagati taksistu odakle su?

Photo credits (main photo): Frits Brouwer