Programi razmene – mesto susreta i dijaloga mladih iz zemalja bivše Jugoslavije

Ajna Mešić iz Inicijative mladih za ljudska prava Bosne i Hercegovine kaže da na Balkanu postoji paradoksalno uverenje da su ljudi preko granice totalno drugačiji od nas, a u realnosti se borimo sa istim problemima. Taj zid se oseti i kod mladih ljudi jer su odrasli sa roditeljima koji su prošli rat, pretrpeli gubitke i sav taj teret preneli i na nas. Posljedica toga je naša rezervisanost u kontekstu upoznavanja onih iz “druge grupe” i ostanak u našoj. 

„Naravno, mi kao mlađe generacije smo puno spremniji na upoznavanje, ali imamo i dosta mogućnosti da se sretnemo hteli mi to ili ne, makar to bilo i virtuelno. Ono na šta YIHR stavlja fokus kada je upitanju mobilnost mladih jeste razmena mladih ljudi koji nisu ranije imali priliku to da urade baš kako bi se ti stereotipi i predrasude razrušile jer su u tom slučaju okolnosti u kojima vi upoznajete nekoga prema kome ste rezervisani zdrave i pružaju priliku za izgradnju mira u najboljem kontekstu“, objašnjava Mešić. 

Sa njom je saglasna i novinarka i aktivistkinja Divna Prusac, koja se u svom novinarsku radu bavi temom suočavanja sa prošlošću, ali učestvuje i u organizaciji seminara i treninga za mlade o ovim temama. 

„Mislim da je najvažnije da se mladi upoznaju sa istorijom devedesetih koja je umnogome vešto preskočena u udžbenicima istorije. Takođe, mislim da je velika važnost studijskih poseta, poput one Srebrenici i Memorijalnom centru u Potočarima, u tome da shvatimo da krivica za zločine određenih vojnih i političkih snaga nikako nije na nama, već da je na nama da tragične posledice tih zločina pamtimo, da žrtve nikada ne zaboravimo i da zajedno izgradimo budućnost mira i ljubavi sa bratskim nam narodima“, kaže Prusac. 

Ona je ove godine učestvovala i u organizaciji Drinske letnje škole. Kako kaže, profil mladih ljudi koji se prijave na taj i slične programe veoma je raznolik. 

„Ima onih koji dođu sa gardom i teško prihvataju činjenice o ratnoj istoriji naroda sa kojim se identifikuju, dok ima i ljudi koji dođu potpuno otvoreni za nova saznanja. Izuzetno sam ponosna i na jedne i na druge, jer zaista jeste potrebna emocionalna i psihička snaga za suočavanje sa sopstvenim preduverenjima i državotvornim narativima. Svi učesnici na kraju odu sa velikim iskustvom i mislim da se niko nije vratio sa ovakvih programa, a da mu se percepcija o ratnoj prošlosti nije promenila“, ističe novinarka Divna Prusac. 

Ovakvi programi, koji omogućavaju mladima da upoznaju svoje vršnjake i vršnjakinje u susednim zemljama, najčešće su organizovani kroz projekte organizacija civilnog društva. Ajna Mešić iz Inicijative mladih za ljudska prava kaže da je civilno društvo važno jer je ono najdostupnije svakodnevno (ili bi bar trebalo biti) građanima jedne države i samim time stvara njima prostor za pokretanje promena i iznošenje svojih problema, briga, mišljenja. 

„Kada govorimo o procesu pomirenja, a u kontekstu Bosne i Hercegovine pa i Balkana, civilno društvo može predstavljati sigurnu zonu u kojoj nisu naglašene podele s kojima se nosimo svaki dan, već upravo suprotno, može biti mesto susreta i spajanja. Na primeru YIHR-a Bosne i Hercegovine, ova civilna organizacija je preuzela i ulogu medijatora između strana koje nisu prošle proces pomirenja, ili bar nisu uspešno prošle. To se ogleda najviše u radu sa ratnim veteranima, ali i sa mladima koji nisu imali susreta sa “onim drugim”. S druge strane, civilne organizacije postavljaju i jedan vid primera javnom sektoru kako se treba nositi sa teškim procesom izgradnje mira, a u našem slučaju taj primer predstavlja priznavanje i komemoracija zločina, naglasak na utvrđenim činjenicama i rad sa žrtvama rata nebitno sa koje god strane one dolaze“, objašnjava Mešić. 

Novinarka i aktivistkinja Divna Prusac dodaje da je u regionalnom kontekstu uloga organizacija civilnog društva (OCD) posebno važna kada je reč o procesima pomirenja, jer je ovo tema kojom se vlasti ne bave ili se bave na pogrešan način. 

„Ne postoji ni jedno zvanično telo koje se na iskren i posvećen način bavi pitanjima suočavanja s prošlošću, te zapravo OCD sa teritorija koje su bile zahvaćene sukobima moraju da nose taj barjak mira. Drugo, s obzirom da su OCD potekle upravo od građana, tu vidim veliki simbolični značaj njihovog rada jer pokazuju koliko je građanstvo posvećeno mirovnom aktivizmu“, zaključuje Prusac. 

Jedan od projekata koji su spojili mlade iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Kosova jeste i „Media and Art in Service of Reconciliation“, podržan kroz Western Balkans Fond 2022. godine. Kako kaže koordinatorka projekta Jelena Božić, ovaj projekat pružio je mladima znanja iz oblasti analize medijskog diskursa sa jedne strane, a sa druge strane je omogućio mladim umetnicima i umetnicama regiona da kroz svoje stvaralaštvo pošalju poruku mira. Deo aktivnosti održan je upravo u Srebrenici. 

„Bilo nam je jako važno da oni posete i vide Srebrenicu, da se upoznaju sa činjenicama, informacijama i da osete tu emociju koju sam i ja osetila kada sam prvi put bila tamo. To baš promeni viđenje stvari. Kada odete na tako jedno mesto i kada imate priliku da posetite izložbu, da čujete istoričare, i da tu budete zajedno sa svojim vršnjacima iz različitih država, onda je to nešto sasvim drugačije. Odlazak u Srebrenicu bio je jedan od ključnih momenata gde su shvatili da nije baš sve tako kako smo učili ili kako danas čitamo“, kaže Božić. 

Ona je takođe saglasna sa gledištem da organizacije civilnog društva danas u regionu imaju veliku ulogu u procesima izgradnje mira. 

„Mislim da je važno da svi zajedno, i javni i civilni sektor, svako u svojim oblastima, radimo ono što možemo da ovo društvo bude najbolje što može. Sa druge strane, ako bismo pričali o onome što je zvanična politika, navodno volja za pomirenjem postoji, ali ja ne mislim da se tome zaista pridaje pažnja. Mislim da je i dalje veliki strah da se zađe u činjenice i informacije o toj prošlosti, jer to što bi isplivalo ne bi bilo pogodne za neke ljude koji su sada na vlasti“, zaključuje Božić, dodajući da postoje donosioci odluka koji se istinski bave temom pomirenja, ali da tu možemo govoriti samo o pojedincima. 

Da nam zvanične politike ne pomažu u procesima pomirenja, saglasna je i Ajna Mešić. 

„Činjenica da još uvek o ovome razgovaramo na ovaj način pokazuje da nema stvarne volje da se situacija promeni, a nažalost promenu u političkom kontekstu ne možemo videti ni u skorijoj budućnosti. Ono što možemo jeste uključiti se maksimalno u procese društva i vršiti pritisak na političke elite jer jedino na taj način postoji izlaz. Ako ostanemo pasivni, političari ostaju komforni u svemu što su i do sada radili“, zaključuje Mešić.