Prećutni dogovor

Možda se pitate zašto baš Batajnica? Zar ima nešto što je toliko bitno da se poseti u jednom naselju na periferiji Beograda, a da je u vezi sa ratovima devedesetih? Ako se to pitate, kao i velika većina građana i građanki Srbije, znači da niste upoznati sa velikim zločinom koji je tamo otkriven. Naime, Batajnica je lokacija najveće masovne grobnice ikada nađene na prostoru Srbije. Tela Albanaca sa Kosova, nemarno bačena i ukopana tamo, od strane vojnih i policijskih snaga SR Jugoslavije tokom bombardovanja 1999. godine, su tamo završila, u pokušaju vlasti SR Jugoslavije da se zločini na Kosovu zataškaju, jer po rečima predsednika SR Jugoslavije, Slobodana Miloševića: Nema leša nema zločina.

Tog nedeljnoj jutra, vremenske prilike su oslikavale našu tmurnu pozadinu i istoriju naše posete. Siv dan, sa oblacima i blagom kišom, bio je poetski odgovarajući. Krenuli smo sa poznate beogradske stanice Zelenog Venca, gde su ljudi išli svojim poslom, ne obazirući se na grupu mladih koja se okupljala i spremala da krene na svoj put. Kroz razgovor i priču, iako smo prethodni dan razgovarali o masovnim grobnicama u Batajnici, postalo je jasno da je mnogima dosta stvari nepoznato i zbunjujuće.  Posle skoro jednosatnog putovanja, što je nažalost postala realnost Beograda, stigli smo do ulaza u 13. maj, gde su tela i pronađena 2001. godine. Na samom ulazu u naselje nas je dočekao ogromni, kameni luk, koji je svojom konstrukcijom odudarao od ravne, ravničarske okoline, i koji je pozivao učesnike i učesnice da razmišljaju o nekom prošlom, dalekom vremenu, kada je taj luk tu i postavljen, i državi koja je tako krvavo nestala. Dok smo se polako kretali ka mestu masovne grobnice razvila se debata o svemu što smo imali priliku da čujemo u vezi sa Batajnicom. Razgovor je prekinut kada je do naših ušiju stigla graja dece sa obližnjeg fudbalskog terena, gde je trening lokalnog kluba već uveliko trajao.

Možda je sad pravi trenutak da napravim malu digresiju, i da u par rečenica objasnim svoju istoriju u vezi sa lokalitetom u Batajnici. Naime, ja sam kao mlađi na tom istom terenu trenirao fudbal, i to nekoliko godina nakon što su tela pronađena 2001. godine. Iako sam proveo nekoliko godina trenirajući tu fudbal, o masovnoj grobnici nisam nikada ništa čuo. Uhvatim sebe da razmišljam koliko je različitih generacija na tom istom terenu od 2001. godine, treniralo fudbal, potpuno nesvesni činjenice da je na samo 500 metara odatle, pronađena grobnica sa telima 750 ubijenih ljudi, i kako je moguće da njihovi, a i moji, roditelji im nikada ništa nisu rekli za taj događaj? Da li je želja da se ratovi zaborave i da se zločini ignorišu bila toliko snažna i ukorenjena među populacijom da je postojao neki prećutni dogovor i razumevanje između tih roditelja, ali i svih odraslih, da nikada svojoj deci ne ispričaju o strahoti koja je otkrivena jako blizu tog terena. Da li je taj zavet ćutanja uticao da većina mladih danas ima toliko agresivne stavove kada je u pitanju Kosovo, a jako negativne po pitanju Albanaca sa Kosova? Na sva ta pitanja još nemam odgovor, ali mišljenja sam da je uticalo i da dalje utiče, i da podriva napore koji bi vodili ka pomirenju.

Šok i razočarenje koji je usledio kada su učesnici/ce shvatili da neće imati priliku da dođu do samog mesta gde su bile masovne grobnice, jer je mesto u vlasništvu policije, i tu se nalazi, kao što se tu nalazio i devedeset i devete, centar za obuku, bio je veliki. Stojeći ispred pravoslavne crkve, tu podignute 2018. godine, naša grupa je predstavljala jedino obeležje i sećanje na ljude koji su tu bili zakopani, iako postoji niz inicijativa da se mesto obeleži. Dok smo pričali o celoj operaciji zakopavanja tela Albanaca, stanovnici naselja su nas zaobilazili u širokom luku, gledajući nas sa začuđenim pogledom na licu, kao da se pitaju zašto smo tu i zašto stojimo na tom mestu. Iako smo morali da krenemo nazad, diskusija koju je poseta izazvala, trajala je tokom celog puta nazad, i primetno je bilo da je ostavila veliki utisak na sve učesnike i učesnice koji su bili tog jutra na 13. maju.