Prajd – borba koja i dalje traje

Isto je sa Prajdom. Odlazimo (ili ne odlazimo) na Prajd i kukamo o tome kako nije to-to. Kako nema dovoljno ljudi, kako eto – i dalje ima policije… Zaboravljamo krvoproliće iz 2001. godine, prvu zabranu 2009, haos na ulicama Beograda 2010. i sve ostale zabrane od kojih smo strahovali do Ponoćnog prajda 2013. godine.

I dalje, kada vidim fotke od te noći, mogu da osetim mučninu koja je prethodila zabrani, bes, tugu i očaj kada smo saznali da je Prajd zabranjen u live prenosu RTS-a i euforiju i radost kad smo izašli i osvojili ulice Beograda.

Kada smo rekli da nema straha i nema predaje. Kada smo rekli da nam je dosta igranja po pravilima kada oni naša prava krše svakodnevno. Kada smo se plašili a ipak izašli. Kada smo vikali da smo mi Srbija. Da smo i mi Srbija. Da postojimo. Da postoje različiti ljudi i da zbog svoje različitosti nisu manje vredni. Ali da su manje slobodni u zemlji u kojoj živimo. U zemlji u kojoj su rođeni.

Te večeri, osvojili smo ulice Beograda i tada smo znali i mi, ali i oni, da više nema nazad.

Znam da Prajd ove godine nije ispunio očekivanja mnogih, žao mi je što bilo manje ljudi nego ranije. Što su mnogi moji prijatelji ostali kod kuće. Moji strejt prijatelji. Jer ne žele da idu na punktove, trče u druga 4 zida koje prave momci u uniformama.

Ali, mi smo ove godine napravili još jedan (is)korak. Pre 3 godine, nas i građane delila su 3 ulaza, 3 pretresa. Danas samo jedan. Pre 3 godine, stajali smo iza tenkova, opkoljeni policijom, žandarmerijom, a ove godine sam ja stajala ispred policije, ispred ulaza. Sa zastavicama duginih boja. Bez obezbeđenja. Pričala sa ljudima koji su prolazili. Uzimali zastavice iako nisu krenuli na Prajd. Mahali nam i govorili “da to tako treba”.

Znam da ponekad deluje da su promene male ili da ih gotovo ni nema. Da se stvari menjaju na gore. Neretko i sama to pomislim. Onda se osvrnem na 2001, 2009, 2010… I vidim promenu koja se desila. Zahvaljujući svima nama.

I kao što je danas čekanje u redu za vize većini građana u Srbiji davna prošlost, tako će uskoro punktovi – ulazi na Prajd biti zaboravljeni. Kao i strah i borba koja je prethodila osvajanju te slobode. Ljudi se na bolje brzo navikavaju.