Posledice jednog intervjua

Gostovanje Ane Brnabić, novinar i premijerka započeli su pričom o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, a u daljem toku emisije pokrili teme kao što su bilateralni sporazum sa Kosovom i  EU pristupni fondovi. Brnabić je svojim nastupom prikazala Srbiju kao pravnu državu koja je posvećena rešenju kosovskog pitanja, i da će pristup Briselskom sporazumu biti posvećen reformama, prosperitetu i ljudskim pravima.

Sebastijan ju je potom pitao o EU pristupnim fondovima, tvrdeći da je Srbija već dobila “stotine miliona”, što je Brnabićka porekla, rekavši da Srbija dobija “znatno manji iznos”. Za to vreme na ekranu vidimo grafik sa zvaničnim podatkom da Srbija prima 200 miliona evra godišnje od Unije. U skladu sa oštrim tonom koji emisija ima, ovaj podatak na samom početku intervjua umanjuje legitimnost reči Ane Brnabić.

Intervju je brzo prerastao u diskusiju o širim društvenim i institucionalnim strukturama. Sebastijan je bio manje pripremljen za razgovor o problemima kao što je prisustvo ratnih zločinaca u Srbiji. Iako je uputio par težih pitanja, koja su vidljivo izmestila predsednicu Vlade, više puta mu je promaklo da podrobnije ispita neke teme. Sebastijan je kritikovao zvaničnike u Srbiji zbog pravdanja ratnih zločina i zbog davanja bitnih uloga ratnim zločincima, navodeći Vladimira Lazaravića, Nikolu Šainovića i Vojislava Šešelja kao primere. Brnabićkin odgovor na to je bio: “Šta želite da uradim s tim ljudima? Ako su bili osuđeni i odslužili svoje kazne, da li želite da ih zatvorimo u Srbiji, da im zabranimo da se bilo gde pojave?”

Svako ko je manje upoznat sa Poglavljem 23, ili drugim relevantim međunarodnim dokumentima, može stati na stranu Ane Brnabić i podržati njena pitanja.

Kako ratni zločinci mogu da budu deo društva? Kako reintegracija ovih ljudi zapravo izgleda? Na ova pitanja nije lako odgovoriti, i ne spadaju u teme o kojima ljudi žele da razmišljaju u okviru postkonfliktne rekonstrukcije i pomirenja. Upravo zbog toga su ova pitanja razmatrana u Poglavlju 23, pokrivajući pitanje pravosuđa i fundamentalna prava. Osim dokumenta EU, pročitala sam sve relevantne međunarodne i lokalne izvore gde se razmatra pitanje ratnih zločinaca. Postoji pregršt podataka o procesu krivičnog gonjenja ratnih zločinaca i njihovom pravu na pravično suđenje – nešto čega je većina srpskih zvaničnika svesna. Manje su svesni, a često i krše, smernice za asimilaciju ratnih zločinaca u društvo.

To dokazuje i izjava Brnabićke. Kao što je istaknuto u Poglavlju 23: “javno odobravanje, negiranje ili teža trivijalizacija genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina” bi trebalo da se smatraju krivičnim prekršajima kažnjivih zakonom (60). U ovim dokumentima postoje detaljnija objašnjenja i primeri po pitanju ophođenja prema ratnim zločincima u javnim sferama, ali ova definicija je najpreciznija.

Nakon monologa predsednice Vlade o vladavini prava i tome kako je Srbija uzor za primenu reformi tranzicione pravde u regionu, Sebastijan preusmerava tok razgovora pitanjem: “Da li Srbija smatra da je masakr u Srebrenici 1995. godine bio genocid i da li ga smatra delom svojih obaveza”?

Na to Ana Brnabić daje odgovor: “Ne, ne mislim da je strašni masakr u Srebrenici bio genocid”

Iako je ovaj odgovor krajnje očekivan zbog njenih pređašnjih izjava na ovu temu, i dalje je uznemirujuć, naročito jer je nekoliko minuta pre te izjave hvalila Srbiju zbog uspešnih reformi za pomirenje. Prema zahtevima EU u Poglavlju 23 o pristupanju Evropskoj uniji, za koje Brnabićka tvrdi da su joj prioritet, njeno negiranje genocida u Srebrenici i ratnih zločina bi trebalo da bude protivzakonito. Ne samo da bi trebalo da bude, već to i jeste. Srbija ima sopstvene zakone koji inkriminišu izjave predsednice Vlade. Član 387. Krivičnog zakonika Srbije nalaže da će svako ko “javno podržava, negira ili znatno umanjuje težinu genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina […] biti kažnjen zatvorskom kaznom od šest meseci do pet godina”. Činjenica da ovaj član postoji kao deo Krivičnog zakonika je frustrijajuća koliko i pozitivna.

Ana Brnabić svakako nije prva koja krši ovaj zakon u Srbiji, ali neće biti ni poslednja. Neophodno je da postoji sveobuhvatno zakonodavstsvo, ali ako se zakoni ne primenjuju onda su suštinski bezvredni.

Ovaj problem seže dalje od intervjua sa Anom Brnabić i njenog stava, što Sebastijan i spominje u toku emisije. On aludira na postojanje sistemskog problema na glorifikaciji i uvažavanju ratnih zločinaca u društvu, bilo to na Sajmu knjiga u Beogradu, ili u samoj Skupštini. Ovakvo promovisanje ratnih zločinaca je u sukobu sa domaćim zakonima o zabrani manifestacija koje promovišu nacizam i fašizam. Član 4. ovog zakona nalaže da je zabranjena “proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, širenje ili na bilo koji drugi način upotreba simbola kojima se propagiraju ili opravdavaju ideje, radnje ili postupci lica za koje su ta lica osuđena za ratne zločine”, što impilicira da je Brnabićka, a uz nju i niz ministara u Srbiji, kriv za davanje podrške i pravdanju radnji ratnih zločinaca.

Uprkos brojnim zahtevima EU upućenih Vladi Srbije, koji jasno iskazuju da neće tolerisati negiranje genocida i javnu podršku ratnim zločincima, Brnabićka je ostala dosledna stavu da nepriznavanje genocida nije i neće biti prepreka na putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Sebastijan je direktno uputio komentar Brnabićki: “sigurno ste svesni da ukoliko ne napravite taj korak (priznavanje da je Srebrenica bila genocid), šanse da pristupite Evropskoj Uniji su veoma male, zar ne?”. Ona je na to odgovorila: “Ne, nisam toga svesna.”

Kao da sve što je napisano na ovu temu nije dovoljno jasno ukazivalo na tu činjenicu, Evropski parlament je 29. novembra, 15 dana nakon ovog intervjua, objavio svoju zakonodavnu Rezoluciju za izveštaj o Srbiji za 2018. godinu, u kojoj se poziva srpska vlast da “ne promoviše tolerisanje govora mržnje, već da ga osudi, kao i da ne promoviše negiranje genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina”. Ova rezolucija dokazuje ono na šta je Sebastijan aludirao – EU neće dopustiti negiranje Srebrenice kao ni neopravdanu reintegraciju ratnih zločinaca u društvo.

Najmanje što možemo da učinimo je da se postaramo da se političari i zvaničnici pridržavaju sopstvenog Krivičnog zakonika i EU zahteva. Za sada su reakcije na izjave Brnabićke u intrevjuu bile obećavajuće. Čak su i komentari na Jutjub snimku njenog intervjua kritički nastrojeni prema njenim izjavama.

Teodor Meron, predsednik Mehanizma za međunarodne krivične sudove (MICT), sastao se sa Anom Brnabić 20. novembra. U razgovoru za Televiziju N1 izjavio je da je razočaran i uznemiren njenim izjavama kojima negira genocid u Srebrenici. Posvećenost međunarodne zajednice da postavi visoke standarde za Srbiju je obećavajuća. Nadam se da će, uz jaku podršku međunarodne zajednice, zvanični stavovi o genocidu i ophođenju prema ratnim zločincima u Srbiji podleći pritisku. Posledice za komentare poput Brnabićkinih biće veće i ozbiljnije za Srbiju i njen put ka Evropskoj uniji.

Diskurs o ratovima u okviru raspada Jugoslavije obuhvata više generacija i prevazilazi okvire političkih ideologija. Dekonstruisanje kulturoloških implikacija ratnih zločinaca i ratnih događanja nije nimalo lak zadatak, a ta problematika se vremenom samo produbljuje. Ratni zločinci nisu predstavnici Srbije. Srbija treba da se divi snazi žrtava i njihovih porodica. Došlo je vreme da se utvrdi šta ratni zločinci zapravo simbolizuju u srpskom društvu, i kakve je kompromise potrebno praviti u ime pomirenja, prava žrtvava, ili makar u ime sticanja mesta u jednoj od najmoćnijih alijansi u svetu.