Ponoćni Prajd 2013. (Behind the scene)

Niko od nas dvadesetak koliko nas je bilo u kancelariji nije verovao da je to istina. Mislili smo da je to neka fora, da se ovi ludaci povuku sa ulice… Nismo verovali sve dok se u drugom dnevniku RTS-a nije ukazao premijer Dačić objašnjavajući da je Prajd zabranjen ponovo iz bezbednosnih razloga.

I pored nekog prirodnog olakšanja jer Prajda neće biti, zbog svog straha koji sam osećala svih tih mesec dana, osećala sam se kao da je neko prosuo vreću govana na mene. Svi smo bili sluđeni i jedna, do tada euforična ekipa, samo je zaćutala.

Tokom tog dana u Medija centru sam delila akreditacije novinarima i na pitanje “Da li će Prajda biti?” i “A je li postoji plan B ako ga otkažu?” samouvereno sam odovarala: vidimo se sutra u 10! Nemojte da kasnite! Inače, zanimljivo je to da se uvek u javnosti govori da je Prajd otkazan, a on je zapravo zabranjen. I to treći put po redu.

Ta samouverenost je bila dobro utemeljena u fidbeku koji smo stalno dobijali od policije i ostalih službi koje su planirale obezbeđenje Prajda. Naš tim se sastajao sa njima i stalno su pokazivali spremnost, objašnjavali sve bezbednosne procedure i do poslednjeg dana smo sa njima bili na stalnoj vezi.

Našem Marku koji je prethodnih godinu dana skupljao papirologiju potrebnu za prijavljivanje Prajda čak nisu ni javili dok se Dačić nije ukazao na TV-u. Počeli su da zvone telefoni a Ivan, Boban i ja smo pokušali da budemo konstruktivni. Zaključali smo se u jednu prostoriju i počeli da smišljamo plan B.

Posle pola sata smo izašli sa nekim super-kul planom i izneli ga našoj smorenoj ekipi. Svi su odreagvali “Okej, važi.. Štagod.” osim Maje. Maja je direktorka organizacije u kojoj radim i iako mlada ona je jedna, što bi Ivan rekao: tačna osoba.

Maja je i dalje bila u šoku, gledala u prazno, češala se kao ludak (što uvek radi kada je nervozna) a onda počela da priča: “Neću više! Neću majke mi! Pa šta više treba da uradimo? Godinu dana! Godinu dana nas zavlače! Šta još treba da uradimo? Ne mogu bre, neću! Evo ima da uzmem ovu gej zastavu da se vežem ispred Vlade i da čekam! Pa samo neka me hapse! Treću godinu za redom!” Svašta je tu Maja govorila i ovo nije baš autentično, jer ono što je ona izgovorila je bilo mnogo motivišuće, čim smo mi te večeri šetali od Vlade do Doma Narodne skupštine.

Da smo u nekom filmu na tu scenu bi usledio aplauz. Ipak, ja sam rekla: Pa dobro, je li idemo ispred Vlade? Svi su se složili i ostalo je samo da to organizujemo tako da što više ljudi, policije i medija dođe tako da to ne čuju nacoši a da nas uz to policija ne spreči pre nego stignemo do Vlade.

Počeli smo sa OVO JE PRAJD! a nastavili sa OVO JE SRBIJA! OVO JE PRAJD!

Pošto su svi skupovi bili zabranjeni za sutrašnji dan, mi smo se dogovorili da ljudima kažemo da se okupljamo u 23h i da ćemo do ponoći sve završiti. Našli smo transparent sa kojim smo dve nedelje ranije stajali ispred Doma Narodne skupštine na kome je pisalo ČEKAMO VAS NA PRAJDU, okrenuli ga, uzeli sprej, koji je ostao od našeg gerilskog akcijanja, i napisali: OVO JE PRAJD!

Poslali smo SMS-ove svim novinarima koje smo tog dana akreditovali sa tekstom: Prajd je ponovo zabranjen. Vidimo se ispred Vlade u 23h. Javljali smo prijateljima, a onima kojima nismo javili i dan danas moramo da se izvinjavamo zbog toga što nisu bili deo ovakvog događaja.

Kada smo došli ispred Vlade tamo je već bilo brdo ljudi. Poznata lica prijatelja i nekih poznanika, profesora sa fakulteta… Sav strah je nestao. Zgrabili smo taj transparent, formirali kolonu i krenuli ka skupštini. U nekom trenutku je kolona krenula na trotoar – fini ljudi, šta ćeš. A ja sam, posle dva piva kojima sam “razbijala strah”, počela da se derem: na ulicu! Na ulicu! Kolona je zauzela jednu traku Kneza Miloša i nastavila da ide prema skupštini.

Razvili smo  gej zastavu a iza nas je bilo oko 300 ljudi! U nekom trenutku sam rekla Ivanu i Jasmini (i ko se sve tu našao) hajde da navijamo! Počeli smo sa OVO JE PRAJD! a nastavili sa OVO JE SRBIJA! OVO JE PRAJD!

Nikada nisam bila ponosnija. Pojavili su se ljudi koji na Prajd inače ne bi došli i zajedno smo razbili granice i pokazali zube. Svima njima. I premijeru i nacošima. Policija je u nekom trenutku pokušala da nas zaustavi, a kada su shvatili da to ne mogu ili prosto ne žele, samo su nas pitali dokle idemo i obezbedili našu kolonu.

Završili smo sa gej zastavom ispred skupštine. Čak se nekoliko nas bacilo na nju u pobedničkom stilu.

Razlog zbog kog sam odlučila da napišem ovo je zato što mislim da ova priča mora da bude zabeležena još negde, osim u našim sećanjima. Ali pre svega ovo pišem jer znam koliko je važno da budemo hrabri. Da Maja te večeri nije doživela nervni slom, završili bismo sa nekom light akcijom sutradan. Nikada ne bismo izašli na ulice i nikada ne bismo saznali da to zapravo možemo! Uradili smo onako kako smo se osećali, nismo dozvolili da ostanemo u tom osećaju kao da nas je neko upravo zapljusnuo kofom govana koju smo sa slašću pojeli.

Kada bismo svaki dan svi bili samo malo hrabriji, kada bismo progovorili o stvarma koje nas muče, bilo da je to što nam muž tu i tamo opali šamarčinu, ili što nas direktor jaše kako stigne ili to što radimo u javnom preduzeću u kome se na naše oči krade, učinili bismo naš dom, našu zemlju lepšim mestom za život.

Ta hrabrost često dolazi i sa posledicama koje ne želimo, ali je oseća pobede i ponosa koji imaš onda kada si hrabar i kada se zauzmeš za sebe, vredan toga.