poMIRË*nje

Pre nego što smo se upustili u traganje za odgovorom, red je bio da se upoznamo. Svako je trebalo da nađe svog novog druga/drugaricu da popriča sa njim/njom i da ga/je kasnije predstavi ostalim učesnicima programa u paviljonu hostela u Dahau. „Qysh je bre, o shok[1]?“ prijateljski upitah momka iz Peći sa moje leve strane. Da ne dužim kako je tekao naš prvi susret, uglavnom to je čovek sa kojim sam kasnije pevao od „ko to kaže, ko to laže“ pa do „ Thrret Prizreni mori Shkodër“ i time direktno narušavali miran san našim cimerima iz Jevrope. Baš ti jauci su naveli našeg kolegu iz Francuske da se u pola 3 ujutru zapita „Is there any court for music genocide?“. Tu smo već shvatili, moj novopečeni shok i ja, da je pomirenje i te kako moguće izmedju vekovnih neprijatelja „shkija i šiptara“. Međutim posle obilaska koncetracionog logora u Dahau, ponovo se vratilo pitanje da li je moguće pomirenje posle svih ovih nedela? Ceo jedan dan smo proveli u logoru, slušajući priče, posmatrajući zgrade u kojima su mučeni zarobljenici, komore u kojima su gušeni, peći u kojima su paljeni… Bilo je potresno! Nakon poduže pauze na kojoj smo razmenjivali utiske i pokušali da izvučemo neke zaključke na osnovu onoga što smo videli, tenzija je splasla. Nekako se sabrasmo te se latismo selfovanja i instagramovanja. Arbeit macht frei[2] u „x-pro II“ filteru i počeše da pljušte lajkovi. Ujedno to je bila i poslednja destinacija u vaskolikoj Nemačkoj sa sigurnim i jakim wi-fi signalom, jer na šta smo se posle „kačili“ svedoči činjenica da sad ne mogu ni poruku da otvorim, a da mi ne iskoče minimum 3 reklame.

Iz Minhena (Dahaua) smo autobanom krenuli za Štutgart. Jeste da zvuči kao, ali nije odlomak pesme „Svedok saradnik“-BS. Tamo smo imali vrlo naporan dan obilazeći „Zentrale Stelle der Landesjustizverwaltungen zur Aufklärung nationalsozialistischer Verbrechen[3]“ (naporan dan koliko i sam naziv pomenute institucije), pa smo uveče jedva dočekali da se nekako opustimo. Tu sam, moram priznati, prvi put primetio i da me je ostatak ekipe prihvatio. Naime, srcu im je prirasla moja plavo-bela košulja sa cvetnim dezenom, od milja nazvana „đakovčanka“, model jesen-zima ’93.  Već se to veče primetilo grupisanje srpsko-kosovske ekipice. Smejali se, pričali, zbijali šale na račun prisutnih Jevropljana i njihovog hladnog mentaliteta. Da ne bude zabune, nisu izostale ni međusobne tzv „ljopata i bakljava“ prozivke. Noć u Štutgartu je ujedno bila i poslednja u Nemačkoj. Sledećeg dana smo krenuli za Holadiju i o višečasovnom putovanju vozom bolje da ne pričam. To je stvarno priča za sebe.

U „ICTY[4]“-u nam se nasmešio Ratko i nazdravio nam. Jeste da smo dan pre toga posetili i upoznali dušu Amsterdama onako kako dolikuje, ali to se stvarno desilo, NAZDARVIO NAM! Druga i ,moram priznati, zanimljivija etapa je bila poseta Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u narodu poznatijem kao HAG. Na našu ogromnu žalost, tu nas ispretresaše i zapleniše telefone, ergo morate da nam verujete šta smo sve tamo videli i doživeli jer nemamo slike da to i dokažemo. Na predavanjima sudija, tužilaca, ljudi iz sekretarijata smo upijali svaku reč. Mi,  Srbi i Albanci, dok su nam se Jevropljani malo pogubili. Ništa im nije bilo jasno ko tu koga hoće da „očisti“, zašto i kako. A tek kad su videli sliku gde Sloba Milošević slavi rođendan u „haškom kazamatu“ i to sa Naserom Orićem, Mladenom Naletilićem Tutom (zapovednikom HVO-a) i ostalom družinom sa svih strana. Dobro, da se ne lažemo, tu su i nama pale vilice. Sve nam je to bilo zanimljivo, nije da nije, ali potajno smo svi iščekivali da konačno vidimo i NJEGA. Đenerala iz Božanovića kraj Kalinovnika koji je na Petrovdan ’95 „poklonio“ srBskom narodu jedan mali grad u Podrinju. Po instrukciji stražara u sudnici, namestismo slušalice, kanal br. 6 za BHS[5] jezik. Svi se pravimo da slušamo i razumemo šta svedok Ostoja Marjanović, bivši direktor rudnika Ljubija priča, a u stvari nepomično pratimo svaki Ratkov pokret dok okreće stranice neke knjige koju čita. I odjedared smo izgubili emociju. ON nas je pogledao, klimnuo glavom i nasmešio.

Bilo kako bilo, došao je i kraj našim putešestvijama nakon devet dana. Da je pomirenje postignuto, bar u našoj SRB-KS družini dokazuje i kultni „Minhenski rastanak“. Da elaboriram. Iz Haga smo zajedno vozom otišli za Amsterdam, a iz Amsterama avionom, pravac Minhen. Mi, Srbi i Albanci. A kasnije svako svojoj Republici, čuj mene Pokrajini, Republici. Minhen, free shop na aerodromu, pola 1 popodne, došlo vreme da se rastajemo. Moram priznati da nisam očekivao toliko prisustvo emocija. Izgrlismo se. Drugar iz Peći uz blagi jecaj jedva izusti na tečnom srpskom „ Će se gljedamo u Francusku“ , rekoh “Shihemi në Francë[6]“!

*Na albanskom MIRË znači DOBRO

[1] Na albanskom: gde si, bre, prijatelju?

[2] Na nemačkom: Rad oslobađa. Ovaj citat je često bio postavljen na ulaznim vratima koncentracionih logora za vreme nacional-socijalističkog režima.

[3] http://www.zentrale-stelle.de/pb/site/jum/get/documents/jum1/JuM/Zentrale%20Stelle%20Ludwigsburg/InformationsblattZSt_Dez13-en.pdf

[4] Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, Haški tribunal

[5] Bosansko-hrvatsko-srpski jezik

[6] Na albanskom: Vidimo se u Francuskoj!